Kad im je rekao da će da bude ubijen i da će ponovo ustati, Isus ih je pokušao uvesti u razgovor o velikoj probi njihove vere. Da su bili spremni da prihvate ono što im je On želeo objaviti, bili bi pošteđeni gorkih patnji i očajanja. Međutim, iako je tako otvoreno govorio o onome što Ga očekuje, Njegovo spominjanje činjenice da uskoro treba ići u Jerusalim ponovo je rasplamsalo njihovu nadu da će carstvo uskoro da bude uspostavljeno. Ovo je podstaklo pitanja o tome ko će zauzeti najviša mesta. Nakon Petrovog povratka s mora učenici su mu preneli Spasiteljevo pitanje i napokon jedan se ohrabrio da upita Isusa: »Ko je dakle najveći u carstvu nebeskome?«
Spasitelj je okupio svoje učenike oko sebe i rekao im: »Koji hoće da bude prvi neka bude od sviju najzadnji i svima sluga.« U ovim rečima bilo je ozbiljnosti i uticajnosti koje učenici uopšte nisu mogli razumeti. Ono što je Hristos raspoznavao, oni nisu mogli da vide. Nisu razumeli prirodu Hristovog carstva i ovo nepoznavanje bilo je očevidan uzrok njihove prepirke. Međutim, stvarni uzrok ležao je mnogo dublje. Objašnjavajući prirodu svog carstva, Hristos je mogao privremeno ugušiti njihovu raspravu, ali to ne bi dotaklo uzrok koji se nalazio mnogo dublje. Čak i kad su dobili najcelovitije saznanje, svako pitanje prvenstva moglo je obnoviti nevolju. Na taj način na Crkvu bi se navuklo zlo posle Hristovog odlaska. Rasprava oko najvišeg mesta predstavljala je delovanje istog duha koji se javio u početku velike borbe u gornjim svetovima i koja je dovela Hrista s Neba da umre. Pred njim se podignula vizija o Luciferu, sinu jutra, koji je slavom nadmašivao sve anđele oko prestola i koji je bio povezan s Božjim Sinom najčvršćim vezama. Lucifer je rekao:
»Izjednačiću se s višnjim« (Isaija 14,12.14), pa je želja za samouzdizanjem unela svađu u nebeske prostore i proterala mnoštvo Božjih četa. Da je Lucifer stvarno želeo da bude sličan Svevišnjem nikada ne bi napustio svoje određeno mesto na Nebu; jer se duhu Svevišnjega jasno pokazuje u nesebičnoj službi. Lucifer je želeo Božju moć, ali ne Njegov karakter. Želeo je za sebe najviše mesto i svako stvorenje pokretano njegovim duhom, učiniće to isto. Na taj način neizbežno nastaju otuđenost, svađe i nesloga. Vlast postaje nagrada najjačih. Sotonino carstvo je carstvo prinude; svaki pojedinac smatra drugoga preprekom na svom putu napretka ili pak stepenicama po kojima će se popeti na više mesto.
Dok je Lucifer smatrao da je ono što treba dostići – jednakost s Bogom, Hristos, Uzvišeni, »ponizio je sam sebe uzevši obličje sluge, postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove.« (Filibljanima 2,7.8) Sad se krst nalazio upravo pred Njim, a Njegovi učenici bili su toliko ispunjeni samoživošću – pravim načelom Sotoninog carstva – da nisu mogli saosećati sa svojim Gospodom niti čak razumeti dok je govorio o svom poniženju za njih.
Vrlo nežno, ali sa svečanim naglaskom, Isus je pokušao ispraviti zlo. On je pokazao koje načelo vlada u nebeskom carstvu i u čemu se sastoji prava veličina ocenjena merilima nebeskih dvorova. One koji su pokretali ponos i ljubav prema isticanju, mislili su o sebi i nagradi koju će dobiti, a ne o tome kako će vratiti Bogu darove koje su primili. Oni neće imati nikakvog mesta u nebeskom carstvu, jer su se uvrstili u Sotonine redove.
Pre časti ide poniznost. da popuni visoko mesto pred ljudima, Nebo bira radnika koji, kao Jovan Krstitelj, pred Bogom zauzima nisko mesto. Učenik koji najviše liči detetu najuspešniji je u radu za Boga. Nebeska bića mogu sarađivati s onim koji ne želi uzvisiti sebe, već spasiti ljude. Onaj koji najdublje oseća svoju potrebu za božanskom pomoći, moliće se za nju, pa će mu Sveti Duh darovati deo Isusove svetlosti, što će ojačati i uzdići dušu. Nakon susreta s Hristom poći će da radi za one koji umiru u svojim gresima. On je pomazan za svoju službu i imaće uspeha tamo gde bi mnogi učeni i umni pretrpeli neuspeh. (nastavlja se)
