Kad je Petar ušao u kuću, Spasitelj se nije pozvao na ono što se dogodilo, već je upitao: »Šta misliš Simone? Carevi zemaljski od koga uzimaju poreze i harače, ili od svojih sinova ili od tuđih?« Petar je odgovorio: »Od tuđih!« Onda je Isus rekao: »Dakle ne plaćaju sinovi.« Dok se narod neke zemlje oporezuje za izdržavanje svog cara, deca vladara, toga su oslobođena. Tako je i Izrael, po vlastitoj izjavi Božji narod, bio pozvan da održava Njegovu službu, ali Isus, Božji Sin, nije imao takvu obavezu. Ako su Leviti bili oslobođeni zbog svoje povezanosti s Hramom, koliko više je to trebao da bude On kome je Hram bio dom Njegova Oca!
Da je Isus platio porez bez protivljenja, On bi ustvari podržao opravdanost zahteva i tako se odrekao svoje božanske prirode. Ali dok je smatrao za dobro da ispuni zahtev, porekao je tvrdnju na kojoj je on vio zasnovan. U načinu kako je osigurao plaćanje poreza pružio je dokaz o svom božanskom karakteru. Jasno je pokazao da je On jedno s Bogom i zbog toga nije podložan porezu kao običan podanik carstva.
»Idi na more«, naložio je Petru, »i baci udicu, i koju prvu uhvatiš ribu, uzmi je; i kad joj otvoriš usta naći ćeš biser; uzmi ga te im podaj za me i za se.«
Iako je svoju božansku prirodu zaodenuo u ljudsku prirodu ovim čudom otkrio je svoju slavu. Bilo je očito da je to Onaj koji je preko Davida objavio: »Jer je moje sve gorsko zverje, i stoka po planinama na hiljade. Znam sve ptice po gorama i krasota poljska preda mnom je. Da ogladnim, ne bih rekao, jer moja vaseljena i sve što je u njoj.« (Psalam 50,10–12)
Iako je razjasnio da ne podleže nikakvoj obavezi da plaća porez, Isus nije stupio ni u kakvu raspravu s Jevrejima o ovom predmetu, jer bi oni pogrešno protumačili Njegove reči, i okrenuli ih protiv Njega. da ih ne bi sablaznio odbijanjem davanja poreza, On je učinio ono što se pravom od Njega nije moglo zahtevati. Ova pouka imaće veliku vrednost za Njegove učenike. uskoro su se trebale desiti značajne promene u njihovom odnosu prema službi u Hramu i Hristos ih je poučio da se nepotrebno ne suprotstavljaju uspostavljenom poretku. Koliko je god moguće, treba da izbegnu pružanje povoda za pogrešno tumačenje, svoje vere. Hrišćani ne smeju žrtvovati nijedno načelo istine, no kad god je to moguće oni treba da izbegnu rasprave.
Dok su Hristos i učenici bili sami u kući, a Petar otišao na more, Isus je pozvao druge k sebi i upitao: »Šta se prepiraste putem među sobom?« Isusovo prisustvo i Njegovo pitanje ceo predmet postavili su pod sasvim drukčije svetlo od onoga u kome im se pojavljivao dok su se usput prepirali. Nisu progovorili zbog sramote i samoosuđivanja. Isus im je rekao da će umreti za njih, pa se njihovo sebično vlastoljublje našlo u bolnoj suprotnosti s Njegovom nesebičnom ljubavi. (nastavlja se)
