Prilikom pojave anđela i proslavljenog Spasitelja rimski stražari su klonuli i ostali kao mrtvi. Kad je nebeska pratnja iščezla iz njihovog pogleda, ustali su i brzo, koliko su ih klecavi udovi mogli nositi, pošli prema kapiji vrta. Posrćući kao pijanci, požurili su dalje u grad, objavljujući divnu novost onima koje su sretali. Uputili su se Pilatu, ali je njihov izveštaj stigao je jevrejskim vlastima, pa su prvosveštenici i poglavari poslali da ih najpre dovedu njima. Ovi vojnici čudno su izgledali. Dršćući od straha, bleda lica posvedočili su o Hristovom vaskrsnuću. Vojnici su sve ispričali, upravo onako kao što su videli; nisu imali vremena misliti ili ispričati išta osim istine. S bolnim izrazom kazali su: Onaj koji je raspet na krstu bio je Božji Sin. Čuli smo anđela koji Ga je proglasio Veličanstvom neba, Kraljem slave.
Lica sveštenika bila su kao lica mrtvaca. Kajafa je pokušao govoriti. Njegove usne su se micale, ali nisu izustile nijednu reč. Vojnici su se spremali da napuste većnicu, kad ih je jedan glas zaustavio. Kajafa je najzad uspeo progovoriti. Čekajte, čekajte – rekao je. Nemojte nikome govoriti o onome što ste videli.
Tada je vojnicima rečeno da šire lažan izveštaj. »Kažite«, govorili su sveštenici, »učenici njegovi dođoše noću i ukradoše ga kad smo mi spavali.« Ovde su se sveštenici prevarili. Kako vojnici mogu reći da su učenici ukrali telo dok su oni spavali? Da su spavali, kako su mogli to znati? A ako bi se dokazala krađa Hristovog tela, zar ne bi sveštenici bili prvi koji bi ih osudili? Ili ako je straža spavala kraj groba, zar ne bi sveštenici bili prvi da ih optuže Pilatu?
Vojnici su se užasavali pomisli da na sebe navuku optužbu da su spavali na dužnosti. To je bio prekršaj koji se kažnjavao smrću. Hoće li lažno svedočiti, obmanjujući narod i dovodeći svoje živote u opasnost? Zar nisu budno držali svoju zamornu stražu? Kako mogu podneti sud i lažno se zakleti čak i iz ljubavi prema novcu?
Da bi ućutkali svedočanstvo koga su se bojali, sveštenici su obećali stražarima da će ih zaštititi, ističući da ni Pilat, kao ni oni ne bi želeli da kruži takav izveštaj. Rimski vojnici prodali su za novac svoje poštenje Jevrejima. Došli su pred sveštenike donoseći najpotresniju vest istine; otišli su natovareni novcem i s lažnim izveštajem na usnama koji su za njih izmislili sveštenici.
U međuvremenu izveštaj o Hristovom vaskrsnuću stigao je do Pilata. Iako je Pilat bio odgovoran što je Hrista predao na smrt, bio je uglavnom ravnodušan. Iako je osudio Spasitelja protiv svoje volje i s osećajem sažaljenja, do tog trenutka nije osećao stvarnu grižu savesti. U strahu sad se zatvorio u svoju kuću odlučivši da više nikoga ne vidi. Međutim, sveštenici su prokrčili put do njega, ispričali priču koju su sami smislili i uporno ga molili da stražarima oprosti zanemarivanje dužnosti. Pre no što je pristao na to, lično je za sebe ispitao stražare. Bojeći se za svoju sigurnost, nisu se usuđivali da bilo što sakriju i Pilat je od njih saznao sve što se dogodilo. Nije se više raspitivao o tome, ali otada nije imao više mira. (nastavlja se)
