Kad je Hristos izgovorio ove reči, iz oblaka koji je lebdeo nad Njegovom glavom, čuo se odgovor: »I proslavio sam, i opet ću proslaviti.« ceo Hristov život, od jasala do trenutka kad su ove reči izgovorene proslavljao je Boga, i u iskušenju koje će doći Njegove božansko-ljudske patnje zaista će proslaviti ime Njegovog Oca.
Kad se začuo glas, svetlost se probila kroz oblak i okružila Hrista, kao da su se ruke Beskonačne Sile, slično plamenom zidu obavile oko Njega. Ljudi su posmatrali ovaj prizor sa strahom i čuđenjem. Niko se nije usuđivao progovoriti. Nemih usana i uzdržanog daha svi su stajali očiju uprtih u Isusa. Kad je Otac dao ovo svedočanstvo, oblak se podigao i razišao po nebu. Tada se vidljiva veza između Oca i Sina prekinula.
»A kad ču narod koji stajaše, govorahu: anđeo mu govori.« Međutim, Grci koji su se raspitivali, videli su oblak, čuli glas, shvatili njegovo značenje i zaista prepoznali Hrista; On im se otkrio kao Poslani od Boga.
Božji glas čuo se prilikom Isusovog krštenja na početku Njegove službe i ponovo prilikom Njegovog preobraženja na Gori. Sad se čuo po treći put na kraju Njegove službe, u prisustvu velikog broja ljudi i u posebnim okolnostima. Isus je upravo izrekao najozbiljniju istinu o stanju Jevreja. Uputio je svoj poslednji poziv i objavio njihovu sudbinu. Sad je Bog ponovo stavio svoj pečat na misiju svog Sina. Priznao je Onoga koga je Izrailj odbacio. »Ovaj glas ne bi mene radi«, rekao je Isus, »nego naroda radi.« To je bio vrhunski dokaz o Njegovom mesijanstvu, znak od Oca da je Isus govorio istinu i da je bio Božji Sin.
»Sad je sud ovome svetu«, nastavio je Hristos, »sad će biti isteran knez ovoga sveta napolje. I kad je budem podignut od zemlje, sve ću privući k sebi. A ovo govoraše da pokaže kakvom će smrti umreti.« Ovo je kriza sveta. Ako postanem žrtva za grehe ljudi, svet će se prosvetliti. Sotonina vlast nad ljudskim dušama biće slomljena. Izbrisani Božji lik obnoviće se u ljudskom rodu i porodica svete i verne Božje dece na kraju će naslediti nebeski dom. To će biti plod Hristove smrti. Spasitelj je u duhu posmatrao prizor pobede koji se pojavio pred Njim. Video je krst, surovi, sramni krst, sa svim pratećim strahotama, kako blista slavom.
Međutim, delo spasenja ljudi nije sve što je ostvareno krstom. Božja ljubav otkrila se svemiru. Knez ovoga sveta je »isteran«. Optužbe koje je Sotona iznosio protiv Boga su opovrgnute. Prekori koji su upućeni Nebu zauvek su odbačeni. Anđeli kao i ljudi privučeni su Otkupitelju. »I kad ja budem podignut od zemlje«, rekao je On, »sve ću privući k sebi.«
Mnogi ljudi bili su oko Hrista dok je izgovarao prve reči i jedan je rekao: »Mi čusmo iz zakona da će Hristos ostati u vek; kako ti govoriš da se sinu čovečijemu valja podignuti? Ko je taj sin čovečij? A Isus im reče: još je malo vremena videlo s vama; hodite dok videlo imate da vas tama ne obuzme; jer ko hodi po tami ne zna kuda ide. Dok videlo imate verujte videlo, da budete sinovi videla.«
»Ako je i činio tolika čudesa pred njima, opet ga ne verovahu.« Jednom su upitali Spasitelja:
»Kakav dakle ti pokazuješ znak da vidimo i da verujemo?« (Jovan 6,30) Oni su primili bezbrojne znake, ali oni su zatvorili svoje oči i otvrdnuli svoja srca. Sad kad je sam Otac progovorio, i kad više nisu mogli tražiti neki drugi znak, opet nisu hteli verovati.
»Ali opet i od knezova mnogi ne verovaše; nego radi fariseja ne priznavahu, da ne bi bili izgnani iz zbornice.« Više su voleli ljudsku hvalu nego Božje odobravanje. Da bi se spasili od prekora i sramote, odrekli su se Hrista i odbacili ponudu večnog života. A kako je mnogo onih koji su kroz sve vekove isto postupili! Na sve njih odnose se Spasiteljeve reči opomene: »Koji ljubi dušu svoju izgubiće je«. »Koji se odriče mene«, rekao je Isus, »i ne prima reči mojih, ima sebi sudiju: reč koju ja govorih ona će mu suditi u poslednji dan.« (Jovan 12,48)
Teško onima koji ne znaju vreme svoga pohođenja! Polako i žalosna srca Hristos je zauvek napustio predvorje Hrama.
