Oni koji obrađuju zemlju ovu sliku imaju uvek pred sobom. Iz godine u godinu čovek čuva svoju zalihu pšenice time što prividno baca najodabraniji deo. Izvesno vreme on mora ostati sakriven pod brazdom, da ga Gospod nadgleda. Tada se pojavljuje vlat, zatim klas, a onda zrno u klasu. Ali ovaj razvoj ne može se ostvariti sve dok se zrno ne zakopa i sakrije od pogleda, i naoko bude izgubljeno.
Seme pohranjeno u zemlji donosi plod, a ovaj se opet seje. Na taj način žetva se umnožava. Tako će i Hristova smrt na krstu Golgote doneti rod za život večni. Duboko razmišljanje o ovog žrtvi biće slava onima koji će, kao njen plod, živeti kroz svu večnost.
Pšenično zrno koje čuva svoj život ne može doneti nikakav rod. Ono ostaje samo. Hristos je mogao, da je to izabrao, spasiti sebe od smrti. Ali, da je to učinio, morao bi ostati sam. Ne bi mogao dovesti Bogu sinove i kćeri. Jedino odricanjem od svog života mogao je dati život ljudskom rodu. Samo padom na zemlju i umiranjem mogao je postati seme za tu veliku žetvu velikog mnoštva iz svakog plemena, koljena, jezika i naroda koji su otkupljeni Bogu.
S ovom istinom Hristos povezuje pouku o samopožrtvovnosti koju vi trebamo naučiti: »Koji ljubi dušu svoju izgubiće je, ako mrzi na dušu svoju na ovom svetu, sačuvaće je za život večni.« Svi koji će doneti rod kao saradnici sa Hristom moraju najpre pasti u zemlju i umreti. Život se mora baciti u brazdu potreba ovoga sveta. Samoljublje, samoživost moraju umreti. Zakon samopožrtvovnosti je zakon samoodržanja. ratar čuva svoju pšenicu time što je baca. Tako je i u ljudskom životu. Davati znači živeti. Život koji se želi sačuvati je život koji se dragovoljno daje u službu Bogu i čoveku. Oni koji u ovom svetu radi Hrista žrtvuju svoj život, sačuvaće ga za večni život.
Život služenja samome sebi je kao i zrno koje se pojede. Ono iščezne, ali se ne umnožava. Čovek može skupiti za sebe sve što mu je dostupno, može živeti, razmišljati i planirati za sebe, ali njegov život prolazi, a on ostaje bez ičega. Zakon služenja sebi je zakon samouništenja.
»Ko meni služi«, rekao je Isus, »za mnom nek ide, i gde sam ja onde i sluga moj neka bude; i ko meni služi onoga će poštovati otac moj.« Svi koji su sa Isusom nosili krst žrtve biće s Njim učesnici u Njegovoj slavi. U svom poniženju i boli Hristos se radovao što će Njegovi učenici da budu proslavljeni s Njim. Oni su plod Njegove samopožrtvovnosti. Njegova nagrada i Njegova radost kroz večnost biće Njegov karakter i duh ostvaren u njima. Ova radost koju dele s Njim, kao plod svog rada i žrtve, vidi se u srcu i životu drugih. Oni su Hristovi saradnici i Otac će ih poštovati kao što poštujete svog Sina.
Vest o Grcima, koja je najavljivala sakupljanje neznabožaca, podsetila je Isusa na Njegovu celokupnu misiju. Delo otkupljenja izašlo Mu je pred oči, od vremena kad je na Nebu načinjen nacrt do smrti koja je sada bila tako bliska. Tajanstveni oblak kao da je obavio Božjeg Sina. Njegovu tamu osetili su oni koji su Mu bili blizu. Sedeo je duboko zamišljen. Tišinu je najzad prekinuo Njegov žalostan glas: »Sad je duša moja žalosna; i šta da kažem? Oče! sačuvaj me od ovoga časa.« Već unapred Hristos je ispijao čašu gorčine. Njegova ljudska priroda ustuknula je pred časom u kome će biti napušten, kad će Ga prividno ostaviti čak i sam Bog, kad će Ga svi gledati ranjenog, nemog od Boga i mučenog. Zadrhtao je od izlaganja javnosti, od toga što će se s Njim postupiti kao s najgorim prestupnikom, od sramne i nečasne smrti. Naslućivanje sukoba sa silama tame, svest o strahovitom teretu ljudskih prestupa i Očevog gneva zbog greha, učinili su da Isusu klone duh i da Mu se samrtno bljedilo razlije po licu.
Zatim je nastupilo božansko pokoravanje Očevoj volji. »Ali za to«, rekao je On, »dođoh na čas ovaj. Oče! proslavi ime svoje!« Samo Hristovom smrću moći će se uništiti Sotonino carstvo. Jedino na taj način čovek može da bude otkupljen, a Bog proslavljen. Isus je pristao na samrtne muke, On je prihvatio žrtvu. Veličanstvo Neba pristalo je da pati kao Nosilac greha. »Oče! proslavi ime svoje!«, rekao je. (nastavlja se)
