Osveta za koju su sveštenici mislili da će biti slatka, postala im je vrlo gorka. Znali su da su se sučelili s oštrim narodnim neodobravanjem; znali su da su baš oni, koje su podstakli protiv Isusa, sad bili užasnuti njihovim sramnim delom. Ovi sveštenici pokušavali su verovati da je Isus varalica, ali bilo je uzalud. Neki od njih stajali su kraj Lazarevog groba i videli kako se mrtvac vraća u život. Drhtali su od straha da će se Hristos sam dići iz mrtvih i da će se ponovo pojaviti pred njima. Oni su Ga čuli kako izjavljuje da ima vlast položiti svoj život i ponovo ga uzeti. Setili su se i da je rekao:
»Razvalite ovu crkvu, i za tri dana ću je podignuti.« (Jovan 2, 19) Juda im je govorio o rečima koje je Isus uputio svojim učenicima za vreme poslednjeg putovanja u Jerusalim: »Evo idemo u Jerusalim, i sin čovečiji biće predan glavarima svešteničkim i književnicima; i osudiće ga na smrt; i predaće ga neznabošcima da mu se rugaju i da ga biju i razapnu, i treći dan ustaće.« (Matej 20, 18.19) Kada su čuli ove reči, podsmevali su se i rugali. Ali sad su se setili da su se dosad ispunila sva Hristova predskazanja. Rekao je da će trećeg dana ponovo ustati, i ko bi mogao reći da se i ovo neće ispuniti. Pokušali su se osloboditi ovih misli, ali nisu nikako mogli. Kao i njihov otac, đavo, verovali su i drhtali.
Sad kad je uzbuđenje prestalo, Hristov lik nametnuo se njihovim umovima. Gledali su Ga kako stoji miran i dostojanstven pred svojim neprijateljima, podnoseći bez ikakvog gunđanja njihova ruganja i zlostavljanja. Svi događaji s Njegovog suđenja i raspeća ponovo su se vraćali s neodoljivim osvedočenjem da je On Božji Sin. Osećali su da bi se u svako vreme mogao pojaviti pred njima kao Optuženi koji je postao Tužilac, Osuđeni Sudac, Ubijeni kao onaj koji traži pravdu u smrti svojih ubojica.
U Subotu su imali malo odmora. Iako nikada ne bi prestupili prag neznabožaca iz straha od oskvrnuća, ipak su održali savetovanje o Hristovom telu. Smrt i grob moraju zadržati onoga koga su oni raspeli. »Sutradan pak po petku sabraše se glavari sveštenički i fariseji kod Pilata, i rekoše: gospodaru! mi se opomenusmo da onaj laža kaza još za života: posle tri dana ustaću. Za to zapovedi da se utvrdi grob do trećeg dana da ne dođu kako učenici njegovi noću i da ga ne ukradu i ne kažu narodu; usta iz mrtvih; i biće poslednja prevara gora od prve. Reče im Pilat: evo vam straže, pa idite te utvrdite kako znate.« (Matej 27, 62–65)
Sveštenici su dali uputstva za osiguranje grobnice. Veliki kamen postavljen je ispred otvora. Preko ovog kamena postavili su uže pričvršćujući krajeve za stenu i zapečaćujući ih rimskim pečatom. Kamen se nije mogao pomaći, a da se ne slomi pečat. Straža od stotinu vojnika, postavljena oko groba lako je mogla sprečiti svakog nepozvanog da se oko njega bavi. Sveštenici su učinili sve što su mogli da bi zadržali Hristovo telo tamo gde je bilo položeno. On je bio tako sigurno zapečaćen u svom grobu, kao da je trebalo da tu ostane za sva vremena.
Tako su se savetovali i planirali slabi ljudi. Ove ubice nisu uopšte shvatile beskorisnost svojih napora. Ali Bog se proslavio njihovim delovanjem. Upravo ovi napori, učinjeni da se spreči Hristovo vaskrsenje najuverljiviji su dokazi koji ga potvrđuju. Ukoliko je veći bio broj vojnika postavljenih oko groba, utoliko će moćnije da bude svedočanstvo da je On vaskrsnuo. Stotinama godina pre Hristove smrti Sveti Duh je objavio preko psalmiste: »Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari? Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika njegova… Onaj, što živi na nebesima, sme se, Gospod im se podsmeva. (Psalam 2, 1–4) Rimski stražari i rimsko oružje bili su nemoćni da Gospodara života zadrže u grobu. Približio se čas Njegovog oslobođenja.
