Nežno i s poštovanjem svojim rukama su skinuli Isusovo telo s krsta. Suze saučešća brzo su kapale iz njihovih očiju dok su gledali Njegovo izranjavljeno i izmučeno telo. Josif je imao novi grob, uklesan u steni. Čuvao ga je za sebe, ali kako je bio blizu Golgote, sad ga je pripremio za Isusa. Telo, zajedno s mirisima koje doneo Nikodim, brižljivo je umotano u lanenu prostirku i Spasitelj je prenet do groba. Tu su ova tri učenika ispravili povređene udove i savili izranjavljene ruke na nepomične grudi. Žene Galilejke došle su da vide da li je sve učinjeno što se moglo učiniti za beživotno telo njihovog voljenog Učitelja. Videli su teški kamen koji je navaljen na ulaz u grob u koji je Spasitelj položen da počiva. Žene su bile poslednje kod krsta i poslednje na Hristovom grobu. Dok su se spuštale večernje senke, Marija Magdalena i druge Marije zadržale su se oko mesta počivanja njihovog Gospoda, lijući suze žalosti nad sudbinom Onoga koga su volele.
»Vrativši se… i u subotu dakle ostaše na miru po zakonu.« (Luka 23, 56)
To je bila Subota koju neće nikada zaboraviti ožalošćeni učenici, a isto tako i sveštenici, poglavari, književnici i narod. Prilikom Sunčevog zalaska, u smiraj dana pripreme, trube su se oglasile označavajući da je Subota počela. Pasha je svetkovana onako kako se to stolećima činilo, dok je On na koga je ona usmeravala, ležao u Josifovom grobu ubijen rukama zlikovaca. Predvorja Hrama u Subotu su bila ispunjena vernicima. Prvosveštenik s Golgote bio je tu odeven u sjajne svešteničke haljine. Sveštenici s belim kapama, sasvim zaokupljeni, obavljali su svoje dužnosti. Međutim, neki od prisutnih nisu bili mirni dok je za greh bila prinošena krv junaca i jaraca. Nisu bili svesni da je znamenje našlo svoje ostvarenje, da je beskonačna žrtva prineta za grehe sveta. Nisu znali da vršenje obredne službe nije imalo više nikakvu važnost. Ali, nikada ranije toj službi nisu prisustvovali s tako protivrečnim osećajima. Trube, muzički instrumenti i glasovi pevača bili su glasni i jasni kao i obično. Međutim, svi su osećali da se zbiva nešto neobično. Jedan za drugim raspitivali su se o nesvakidašnjem događaju koji se odigrao. Do tada svetinja nad svetinjama neprikosnoveno je čuvana od svih koji u nju nisu smeli ući. Međutim, sad je bila otvorena za sve oči. Teška izvezena zavesa, načinjena od čistog lana i bogato ukrašena zlatom, skerletom i purpurom bila je razdrta od vrha do dna. Mesto na kojem se Gospod sastajao s prvosveštenikom da objavi svoju slavu, mesto koje je bilo sveta Božja dvorana za prijem, bilo je otvoreno svakom oku – mesto koje Gospod više nije priznavao. Smrknuti sveštenici služili su pred oltarom. Otkrivenost svetinje nad svetinjama ispunjavala ih je užasom nastupajuće nesreće.
Mnogi umovi bili su obuzeti mislima izazvanim prizorima na Golgoti. Od raspeća sve do vaskrsenja mnoge budne oči stalno su istraživale proročanstva, neki da bi razumeli celovito značenje praznika koji su proslavljali, neki da nađu dokaze da Isus nije bio ono što je tvrdio da jest, a drugi su bolnim srcem tragali za dokazima da je On zaista pravi Mesija. Iako su istraživali s različitim ciljevima, svi su bili osvedočeni u istu istinu – da se proročanstvo ispunilo u događajima nekoliko proteklih dana i da je Raspeti Otkupitelj sveta. Mnogi koji su tada učestvovali u službi, nikada više nisu učestvovali u pashalnim obredima. Čak su i mnogi sveštenici bili osvedočeni u pravi Isusov karakter. Njihovo istraživanje proročanstva nije bilo uzaludno, jer su ga nakon Njegovog vaskrsenja priznali za Božjeg Sina. (nastavlja se)
