Isusovu smrt nije izazvao ni probod kopljem ni muke na krstu. Taj uzvik izgovoren »iza glasa« (Matej 27, 50; Luka 23, 46) u trenutku smrti, mlaz krvi i vode koji je potekao s Njegovog boka, pokazuje da je umro zato što Mu je prepuklo srce. Njegovo srce prepuklo je od duševne boli. Ubio Ga je greh ovoga sveta.
Hristovom smrću ugasile su se nade Njegovih učenika. S neopisivom boli posmatrali su njegove zatvorene oči i klonulu glavu, Njegovu kosu ulepljenu krvlju, njegove probodene ruke i noge. Do poslednjeg časa nisu verovali da će umreti, i zato su jedva mogli poverovati da je zaista mrtav. Ophrvani tugom, nisu se sećali Njegovih reči koje su predskazale baš ovaj prizor. Ništa što je govorio nije ih sad moglo utešiti. Videli su samo krst i žrtvu kako krvari na njemu. Budućnost je izgledala tamna i beznadežna. Njihova vera u Isusa je iščezla, ali nikada kao sada nisu toliko voleli svoga Gospoda. Nikada ranije nisu toliko osećali Njegovu vrednost i svoju potrebu za Njegovim prisustvom.
Čak i u smrti Hristovo telo bilo je vrlo dragoceno Njegovim učenicima. Čeznuli su da Ga dostojanstveno sahrane, ali nisu znali kako to da ostvare. Isus je bio osuđen kao pobunjenik protiv rimske vlasti, a ljudi pogubljeni zbog takvog prekršaja bili su sahranjivani na groblju posebno određenom za takve zločince. Učenik Jovan sa ženama iz Galileje ostao je kraj krsta. Nisu mogli ostaviti telo svoga Gospoda bezosećajnim vojnicima da ga sahrane na tako sramnom groblju. Ipak, to nisu mogli sprečiti. Nisu mogli dobiti nikakvo odobrenje od jevrejskih vlasti, a na Pilata nisu imali nikakav uticaj.
U ovoj neprilici učenicima su pritekli u pomoć Josif iz Arimateje i Nikodim. Obojica su poznavali Pilata i bili članovi Sinedriona. Obojica su bili bogati i uticajni ljudi. Oni su odlučili da Hristovo telo treba sahraniti s počastima.
Josif je smelo otišao Pilatu i zamolio ga je za Isusovo telo. Pilat je tek sad prvi put čuo da je Isus već mrtav. Do njega su doprle protivrečne vesti o događajima koji su pratili raspeće, ali spoznaja o Hristovoj smrti namerno je skrivana od njega. Sveštenici i poglavari upozorili su Pilata da bi Hristovi učenici mogli izvesti prevaru s Njegovim telom. Čuvši Josifov zahtev, pozvao je kapetana koji je bio na dužnosti kod krsta i doznao je da je Isus zaista umro. Potrudio se da dobije izveštaj od njega o prizorima na Golgoti, koji je potvrdio Josifovo svedočanstvo.
Josifov zahtev je odobren. Dok je Jovan čekao uznemiren zbog sahrane svog Učitelja, Josif se vratio s Pilatovim nalogom za Hristovo telo; Nikodim je stigao donoseći oko sto litara pomešane smirne i aloja za Njegovo pomazanje. Najpoštovanijem u celom Jerusalimu ne bi moglo ukazati veće poštovanje u smrti. Učenici su bili vrlo iznenađeni kad su videli ove bogate poglavare koji su isto toliko bili zainteresirani za sahranu njihovog Gospoda, kao i oni sami.
Ni Josif ni Nikodim nisu otvoreno prihvatili Spasitelja dok je bio živ. Znali su da bi ih takav korak isključio iz Sinedriona, a nadali su se da će Ga svojim uticajem zaštiti na njegovim zasedanjima. Izgledalo je da su za izvesno vreme uspevali, ali lukavi sveštenici, zapažajući njihovu naklonost prema Hristu, osujetili su njihove planove. U njihovoj odsutnosti Isus je bio osuđen i predan da se raspne. Sad kad je bio mrtav, nisu više skrivali koliko su Mu privrženi. Dok su se učenici bojali da se javno pokažu kao Njegovi sledbenici, Josif i Nikodim hrabro su im priskočili u pomoć. Pomoć ovih bogatih i poštovanih ljudi bila je u ovom trenutku vrlo potrebna. Oni su za svog mrtvog Učitelja mogli učiniti ono što je bilo nemoguće siromašnim učenicima; njihovo bogatstvo i uticaj štitili su ih u velikoj meri od zlobe sveštenika i poglavara. (nastavlja se)
