Ipak, sveštenici i poglavari nisu imali mira. Ostvarili su svoj cilj time što su ubili Hrista, ali oni nisu doživeli osećaj pobede koji su očekivali. Čak i u trenutku njihove očite pobede, mučila ih je neizvesnost što će se nakon toga desiti. Čuli su uzvik: »Svrši se.« »Oče! u ruke tvoje predajem duh svoj.« (Jovan 19, 30; Luka 23, 46) Nespokojni i zabrinuti, videli su kako se razbija stenje i osetili snažan potres.
Dok je bio živ, zavideli su Hristu na uticaju koji je imao u narodu, zavideli su Mu čak i u smrti. Više su se bojali mrtvog Hrista, puno više no što su se ikada plašili živog. Bojali su se da su pažnju naroda previše usmerili na događaje koji su pratili Hristovo raspeće. Bojali su se posledica onoga što su učinili tog dana. Ni po koju cenu nisu želeli da Njegovo telo ostane na krstu u toku Subote. Subota se približavala, a tela koja su visila na krstu povređivala bi njenu svetost. Tako, koristeći ovo kao izgovor, vodeći Jevreji zahtevali su od Pilata da se ubrza smrt ovih žrtava i da se njihova tela skinu pre zalaska Sunca.
Pilat nije bio voljan, kao ni oni, da Isusovo telo ostane na krstu. Kad su dobili njegovu suglasnost, vojnici su prebili noge dvojici razbojnika da bi ubrzali njihovu smrt, ali kako su utvrdili, Isus je već bio mrtav. Surovi vojnici bili su ganuti onim što su čuli i videli od Hrista i zato se uzdržali od lomljenja Njegovih udova. Tako se u žrtvovanju Božjeg Jagnjeta ispunio Pashalni zakon: »Kosti da joj ne prelome, po svemu zakonu za pashu, neka je slave.« (4. Mojsijeva 9, 12)
Sveštenici i poglavari su se iznenadili kad su utvrdili da je Hristos mrtav. Umiranje na krstu dugo je trajalo; teško je bilo odrediti kad je život prestao. Nikada se nije čulo da čovek umre šest sati nakon raspeća. Sveštenici su želeli da budu sigurni da je Isus umro i po njihovom savetu jedan vojnik probo je kopljem Hristova rebra. Iz ovako načinjene rane, potekla su dva obilna i različita mlaza, jedan krvi, a drugi vode. To su zapazili svi posmatrači i Jovan vrlo pouzdano opisuje ovaj događaj. On kaže: »Jedan od vojnika probode mu rebra kopljem; i odmah izađe krv i voda. I onaj što vide posvedoči, i svedočanstvo je njegovo istinito; i on zna da istinu govori i da verujete. Jer se ovo dogodi da se zbude pismo: kost njegova da se ne prelomi. I opet drugo pismo govori: pogledaće onoga koga probodoše.« (Jovan 19, 34–37)
Nakon vasksnuća sveštenici i poglavari pronosili su glas da Hristos nije umro na krstu, da se samo onesvestio i nakon toga oživeo. Druga vest tvrdila je da telo koje je položeno u grob nije bilo stvarno telo od mesa i kostiju, već samo nešto nalik na telo. Postupak rimskih vojnika pobija ove neistine. Oni nisu slomili Njegove noge, zato što je već bio mrtav. Da bi udovoljili sveštenicima, proboli su Mu rebra. Da se život već nije ugasio, ova rana izazvala bi trenutnu smrt. (nastavlja se)
