Najzad je Isus otpočinuo. Drugi dan sramote i mučenja završen je. Dok su poslednji zraci zalazećeg Sunca objavljivali nastupanje Subote, Božji Sin mirno je počivao u Josifovom grobu. Dovršenog dela i ruku sklopljenih u miru, odmarao se u svetim satima subotnjeg dana.
U početku, nakon svog dela stvaranja, Otac i Sin su se odmarali u Subotu. Kad se »dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova« (1. Mojsijeva 2, 1) Tvorac i sva nebeska bića radovali su se posmatrajući slavni prizor. Tada »pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu«. (O Jovu 38, 7) Sad se Isus odmarao od dela otkupljenja, pa iako je vladala žalost među onima koji su Ga voleli na Zemlji, na nebu je bila radost. Slavno je obećanje budućnosti u očima nebeskih bića. Obnovljeno stvaranje, otkupljenje ljudskog roda, koji je pobedio greh i nikada više ne može pasti – to su videli Bog i anđeli kao plod Hristovog dovršenog dela. S ovim prizorom zauvek je povezan dan Isusovog odmora. Jer Njegovo »delo je… savršeno« i »što god tvori Bog ono traje do veka«. (5. Mojsijeva 32, 4; Propovednik 3, 14) »Kad se sve popravi, što Bog govori ustima sviju svetih proroka svojih od postajanja sveta« (Dela 3, 21) Subota stvaranja, dan kad je Isus ležao i odmarao se u Josifovom grobu, biće još uvek dan odmora i radosti. Nebo i Zemlja sjediniće se u slavljenju »od subote do subote« (Isaija 66, 23) a mnoštvo spasenih u radosnom obožavanju klanjaće se Bogu i Jagnjetu.
U završnim događajima dana raspeća, dan je novi dokaz o ispunjenju proročanstva, novo svedočanstvo o Hristovom božanstvu. Kad se mrak podignuo s krsta i Spasitelju oteo samrtni uzvik, odmah se začuo drugi glas kako govori: »Zaista ovaj beše sin Božiji.« (Matej 27, 54)
Ove reči nisu bile izgovorene šapatom. Svi su se okrenuli da vide odakle one dolaze. Ko ih je izgovorio? To je bio kapetan, rimski vojnik. Spasiteljevo božansko strpljenje i Njegova iznenadna smrt s uzvikom pobede na usnama, ostavili su dubok utisak na ovog neznabošca. U ranjenom, slomljenom telu koje je visilo na krstu, kapetan je prepoznao lik Božjeg Sina. Nije se mogao uzdržati da ne prizna svoju veru – zapovednik rimske straže, čovek koji je nosio Spasiteljev krst i onaj koji je umirao na krstu kraj Njega.
Dok se večer približavala, nad Golgotom je lebdela natprirodna tišina. Mnoštvo se razilazilo i mnogi su se vratili u Jerusalim znatno izmenjenog duha od onog koji su pokazali tog jutra. Mnogi su iz radoznalosti, a ne iz mržnje prema Hristu, došli da posmatraju raspeće. Još su uvek verovali optužbama sveštenika a Hrista gledali kao zločinca. Rugali su mu se zahvaćeni neprirodnim uzbuđenjem i sjedinjeni sa svetinom. Ali kad se Zemlja zaogrnula tamom, zastali su optuženi vlastitom savesti, osećajući se krivim za veliko zlo. Usred te užasne tame nije se čula nikakva šala ili podsmeh, a kad se podigla, u svečanoj tišini pošli su svojim kućama. Bili su uvereni da su optužbe sveštenika bile lažne, da Isus nije bio varalica, a nekoliko sedmica kasnije, kad je Petar propovedao na dan Pedesetnice, nalazili su se među onim hiljadama koji su se obratili Hristu.
Međutim, jevrejske vođe su ostale nepromenjene događanjima kojima su bili svedoci. Njegova mržnja prema Isusu nije oslabila. Tama koja je obavila Zemlju prilikom raspeća nije bila gušća od one koja je još uvek obuzimala umove sveštenika i poglavara. Kad se rodio, zvezda je prepoznala Hrista i povela mudrace do jasala u kojima je ležao. Nebeske vojske su Ga poznavale i pevale su Mu hvalospeve nad Vitlejemskim ravnicama. More je znao Njegov glas i pokorilo se Njegovoj zapovesti. Bolest i smrt prepoznale su njegovu vlast i vratile su Mu svoj plen. Sunce Ga je poznavalo i videvši Njegove samrtne muke, sakrilo je svoje svetlo lice. Stenje Ga je poznavalo i razlamalo se na njegov uzvik. Beživotna priroda poznavala je Hrista i svedočila o Njegovoj božanskoj prirodi. Međutim, sveštenici i poglavari u Izrailju nisu prepoznali Božjeg Sina. (nastavlja se)
