Učenici su bili skloni misliti da je njihov Učitelj trebao ispuniti zahtev za znakom na nebu. Verovali su da je On imao potpunu mogućnost da to učini i da bi takav znak ućutkao Njegove neprijatelje. Nisu razabrali licemerstvo ovih sitničara.
Mesecima nakon toga »kad se na njih skupiše hiljade naroda da stadoše gaziti jedan drugoga«
Isus je ponovio isto učenje. »Onda poče najpre govoriti učenicima svojim: čuvajte se kvasca farisejskoga, koji je licemerje.« (Luka 12,1)
Kvasac stavljen u testo deluje neosetno, menjajući čitavu količinu u skladu sa svojom prirodom. Na taj način ako se dopusti licemerju da živi u srcu, ono prožima karakter i život. Jedan upadljiv primer farisejskog licemerja Hristos je već ukorio optužujući primenu »korbana« kojim se prikrivalo zanemarivanje dužnosti dece takozvanom darežljivošću prema Hramu. Književnici i fariseji neprimetno su podmetali prevarna načela. Prikrivali su stvarnu nameru svojih doktrina i koristili svaku priliku da ih vešto utisnu u misli svojih slušalaca. Ova lažna načela, kad se jednom prihvate, deluju kao kvasac u testu, prožimajući i menjajući karakter. Ovo prevarno učenje učinilo je da narod tako teško prihvati Hristove reči.
Isti uticaji deluju i danas preko onih koji pokušavaju Božji zakon objasniti na takav način da ga usklade sa svojim postupcima. Ova vrsta ljudi ne napada Zakon otvoreno, već uvode spekulativne teorije koje potkopavaju njegova načela. Oni ga objašnjavaju tako da uništavaju njegovu snagu.
Licemerstvo fariseja bilo je proizvod sebičnosti. Proslavljanje sebe samih bilo je cilj njihovog života. To ih je dovelo do toga da izvrću i pogrešno primenjuju Pismo i zaslepilo ih u odnosu na cilj Hristove misije. Čak i Hristovi apostoli nalazili su se u opasnosti da gaje ovo podmuklo zlo. Oni koji su se ubrajali u Isusove sledbenike, podlegli su uticaju farisejskog rasuđivanja. Oni su se često kolebali između vere i neverstva i nisu prepoznali bogatstva mudrosti sakrivene u Hristu. Čak i učenici, iako su naoko napustili sve Isusa radi, u srcu nisu prestali tražiti velike stvari za sebe. Ovaj duh podstaknuo je svađu oko toga ko će biti najveći. On se postavio između njih i Hrista čineći ih tako malo saosećajnim s Njegovom misijom samopožrtvovnosti i tako sporim da razumeju tajnu otkupljenja. Kao što će kvasac, ako se ostavi da dovrši svoj rad, izazvati ukvarenost i raspadanje, tako će i samoživ duh, ako se gaji, izazvati oskvrnuće i uništenje duše.
Koliko je među Hristovim sledbenicima danas, kao i u stara vremena, raširen ovaj podmukli, varljivi greh! Kako je često naša služba Hristu i naša zajednica jednog s drugim narušena tajnom željom za uzdizanjem svoga ja! Kako spremno dolazi misao da sami sebi čestitamo i želja za ljudskim odobravanjem! Samoljublje, želja za lakšim putem od onoga koji je Bog odredio vodi k zameni božanskih pravila ljudskim teorijama i predajom. Reči Hristove opomene izgovorene su Njegovim učenicima: »Čuvajte se kvasca farisejskoga.«
Hristova vera je čista iskrenost. Revnost za Božju slavu je pobuda usađena Svetim Duhom i samo uspešno delovanje Duha može usaditi ovu pobudu. Jedino Božja sila može otkloniti samoživost i licemerstvo. Ova promena je znak Njegovog delovanja. Kad vera koju prihvatamo razori sebičnost i pretvornost, kad nas vodi da tražimo Božju slavu a ne našu, možemo da budemo sigurno da je to pravi put. »Oče! proslavi ime svoje!« (Jovan 12,28) bilo je osnovno pravilo Hristovog života i ako Ga sledimo to će biti osnovno pravilo našeg života. On nam zapoveda da hodimo »kao što je on hodio« i »po tom razumemo da ga poznasmo, ako zapovesti njegove držimo.« (1. Jovanova 2, 6.3)
