»I uzdahnuvši duhom svojim reče: zašto rod ovaj znak traži?« »I znak neće mu se dati osim znaka Jone proroka.« Kao što je Jona bio tri dana i tri noći u kitovom trbuhu, Hristos će da bude isto toliko vremena »u srcu zemlje«. Kao što je Jonino propovedanje bilo znak Ninivljanima, tako je i Hristovo pripovedanje bilo znak Njegovom naraštaju. Međutim, kakva suprotnost u prihvatanju reči! Narod velikog neznabožačkog grada zadrhtao je kad je čuo Božju opomenu. Carevi i plemići su se ponizili; uzvišeni i niski zajedno su plakali pred nebeskim Bogom i Njegova milost im je bila podarena. »Ninivljani izići će na sud s rodom ovim«, rekao je Hristos, »i osudiće ga; jer se pokajaše Joninim poučenjem: a gle, ovde je veći od Jone.« (Matej 12,40.41)
Svako čudo koje je Hristos učinio bilo je znak Njegovog božanstva. On je vršio upravo onaj rad koji je navešten kao Mesijin; ali za fariseje ova dela milosrđa bila su izričita sablazan. Jevrejske vođe gledale su s bezdušnom ravnodušnošću na ljudske patnje. U mnogim slučajevima njihova sebičnost i ugnjetavanje prouzrokovale su patnje koje je Hristos otklonio. Tako su Njegova čuda bila za njih prekor.
Ono što je navelo Jevreje da odbace Spasiteljev rad bilo je najuzvišeniji dokaz Njegovog božanskog karaktera. Najveće značenje Njegovih čuda pokazuje se u činjenici što su bila na blagoslov ljudskom rodu. Njegov život otkrivao je Božji karakter i to je najveći dokaz da je došao od Boga. Činio je Božja dela i govorio Božje reči. Takav život je najveće od svih čuda.
Kad se u naše vreme iznosi vest istine, ima mnogih koji, kao i Jevreji, viču: »Pokaži nam znak. Učini neko čudo.« Hristos nije učinio nijedno čudo na zahtev fariseja. On nije učinio nijedno čudo u pustinji kao odgovor na Sotonino podmetanje. On nam ne daje silu da se odbranimo ili zadovoljimo zahtevima neverstva i oholosti. Međutim, evanđelje nije bez znaka svog božanskog porekla. Zar nije čudo što se možemo otrgnuti iz Sotoninog ropstva? Ne prijateljstvo prema Sotoni nije prirodno ljudskom srcu; ono je usađeno Božjom milošću. Kad se onaj koji je bio podvlašćen upornoj, kolebljivoj volji, oslobodi i celim srcem potčini Božjoj privlačnoj sili, ostvareno je čudo; isto je tako i kad čovek koji je bio u velikoj zabludi shvati moralnu istinu. Svaki put kad se neka duša obrati i nauči da ljubi Boga i drži Njegove zapovesti, ispunjava se Božje obećanje: »I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas.« (Jezekilj 36,26) Promena ljudskog srca, preobražaj ljudskog karaktera je čudo koje otkriva Spasitelja koji uvek živi i radi na spašavanju duša. Dosledan život u Hristu veliko je čudo. U propovedanju Božje reči, znak koji će se pokazati sada i uvek je prisustvo Svetoga Duha, da pretvori reč u obnavljajuću silu za one koji je slušaju. To je Božji svedok pred svetom o božanskoj misiji Njegovog Sina.
Oni koji su želeli znak od Isusa neverstvom su tako otvrdnuli svoje srce da u Njegovom karakteru nisu prepoznali Božje obličje. Nisu hteli da vide kako je Njegova misija bila ispunjenje Pisma. U priči o bogatašu i Lazaru, Isus je rekao farisejima: »Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.« (Luka 16,31) Nikakav znak koji bi im se mogao dati na nebu ili Zemlji ne bi im bio od koristi.
Isus je »uzdahnuvši duhom svojim« i okrenuvši se od grupe sitničara, ponovo ušao u lađu sa svojim učenicima. U mučnoj tišini opet su prešli preko jezera. Nisu se vratili na mesto koje su napustili, već su se usmerili prema Vitsaidi u čijoj blizini je bilo nahranjeno pet hiljada ljudi. Kad su stigli na drugu stranu, Isus je rekao: »Čuvajte se kvasca farisejskog i sadukejskog.« Jevreji su imali običaj još iz Mojsijevog vremena da sklone kvasac iz svojih domova za vreme praznika Pashe i tako bili naučeni da ga smatraju znamenjem greha. Ipak učenici nisu razumeli Isusa. Prilikom svog iznenadnog odlaska iz Magdale, zaboravili su poneti hleb, pa su sa sobom imali samo jedan komad. Razumeli su da se Hristos poziva na ovu okolnost upozoravajući ih da ne kupuju hleb od fariseja ili sadukeja. Njihov nedostatak vere i duhovnog pronicanja često ih je dovodio do sličnih pogrešnih razumevanja Njegovih reči. Sad ih je Isus prekorio što su mislili da se On, koji je nahranio hiljade s malo riba i ječmenih hlebova, u ovoj svečanoj opomeni pozvao samo na zemaljsku hranu. Pretila je opasnost da lukavo rasuđivanje fariseja i sadukeja ne prožme neverstvom Njegove učenike kao kvascem, navodeći ih da olako razmišljaju o Hristovim delima. (nastavlja se)
