Među Jevrejima postojalo je verovanje da se greh kažnjava u ovom životu. Svaka nesreća smatrala se kaznom za neko zlo delo, bilo od strane onoga koji je patio ili njegovih roditelja. Istina je da sve patnje proističu iz prestupa Božjeg zakona, ali ova istina se izopačila. Sotona, začetnik greha i svih njegovih posledica, navodio je ljude da misle kako bolest i smrt dolaze od Boga, kao kazna proizvoljno nametnuta zbog greha. Zato je čovek na kojeg je naišla neka velika nevolja ili nesreća nosio i dodatni teret, jer ga se držalo velikim grešnikom.
Tako je pripremljen put da Jevreji odbace Isusa. Njega koji »bolesti naše i nemoći naše uze na se« Jevreji su smatrali »da je ranjen, da ga Bog bije i muči«, i zato su zaklanjali svoje lice od Njega. (Isaija 53,4.3)
Bog je dao jednu pouku s namerom da to spreči. Jovova istorija pokazala je da patnje dolaze od Sotone, a Bog ih preinačuje da bi ostvario ciljeve milosti. Međutim, Izrailj nije razumeo pouku. Istu grešku zbog koje je Bog karao Jovove prijatelje, Jevreji su ponavljali u svom odbacivanju Hrista.
Verovanje Jevreja o odnosu između greha i patnji gajili su i Hristovi učenici. Ispravljajući njihovu zabludu, Isus nije objasnio uzrok čovekove patnje, već im je rekao kakav će da bude rezultat. Zbog Njega će se javiti Božja dela. »Dok sam na svetu«, rekao je On, »videlo sam na svetu«. Tada pomazavši oči slepome čoveku, poslao da je u Siloamsku banju da se ume i čovekov vid se povratio. Tako je Isus na delotvoran način odgovorio na pitanje učenika, kao što je obično odgovorio na pitanja koja su Mu postavljena iz znatiželje. Učenici nisu bili pozvani da raspravljaju o pitanju ko je grešio ili nije grešio, već da shvate silu Božje milosti u davanju vida slepome. Bilo je očito da isceljujuće moći nije bilo ni u blatu ni u banji u koju je slepi čovek bio upućen da se ume, već da je ta čudotvorna moć bila u Hristu.
Fariseji nisu mogli a da ne busu začuđeni ovim izlečenjem. Ipak, bili su više no ikad ispunjeni mržnjom, jer je čudo učinjeno Subotom.
Susedi ovog mladog čoveka i oni koji su ga ranije kao slepog poznavali, govorili su: »Nije li ovo onaj što seđaše i prošaše?« Posmatrali su ga sa sumnjom, jer kad su njegove oči progledale, njegovo lice se promenilo i razvedrilo, pa je izgledao kao drugi čovek. Pitanje je prelazilo od jednog do drugog. Neki su govorili: »On je«, drugi: »Nalik je na nj.« Međutim, on koji je primio ovaj veliki blagoslov, rešio je ovo pitanje rekavši: »Ja sam.« Tada im je govorio o Isusu i sredstvima kojima ga je iscelio, a oni su pitali, »Gde je on? Reče: ne znam.«
Zatim su ga oni doveli pred Savet fariseja. Ponovo su čoveka upitali kako mu se vratio vid. »A on im reče: kao metnu mi na oči, i umih se, i vidim. Tada govorahu neki od fariseja: nije ovaj čovek od Boga, jer ne svetkuje subote.« Fariseji su se nadali da će Isusa prikazati kao grešnika, a kao takav ne može da bude Mesija. Nisu znali da je On Onaj koji je načinio Subotu i poznavao sve njene obaveze, Onaj koji je izlečio slepog čoveka. Činili su se izuzetno revnima u svetkovanju Subote, a ipak tog istog dana smišljali su ubistvo. Međutim, mnogi su bili silno pokrenuti kad su čuli o ovom čudu i bili osvedočeni da je On koji je otvorio oči slepome bio više no običan čovek. Odgovarajući na optužbe da je Isus grešnik zato ne svetkuje Subotu, rekli su: »Kako može čovek
grešan takova čudesa činiti?« Ponovo su se rabini obratili slepom čoveku: »Šta veliš ti za njega što ti otvori oči tvoje? A on reče: prorok je.« Fariseji su tada pokušali istaknuti da on nije rođen slep i da mu se vid vratio. Pozvali su njegove roditelje i upitali su ih: »Je li ovo vaš sin za koga vi govorite da se rodi slep?«
Tu se nalazio i sam čovek izjavljujući da je bio slep i da mu je vraćen vid, ali fariseji bi lakše porekli dokaze primljene sopstvenim čulima nego priznali da su bili u zabludi. Toliko je bila silna predrasuda, tako izopačena farisejska pravda.
Farisejima je ostala još jedna nada, da zastraše roditelje ovog čoveka. Prividno iskreni upitali su:
»Kako dakle sad vidi?« Roditelji su se bojali neprilika, jer bilo je objavljeno da će ko god prizna Isusa za Hrista da bude »odlučen od zbornice«, a to je značilo da će da budu isključeni iz sinagoge trideset dana. Za ovo vreme u domu prestupnika nijedno dete nije moglo da bude obrezano, nijedan pokojnik oplakan. Takva presuda smatrala se velikom nesrećom, i ako ne bi navela na pokajanje, usledila bi mnogo teža kazna. Veliko delo učinjeno njihovom sinu osvedočilo je roditelje, no ipak su odgovorili: »Znamo da je ovo sin naš, i da se rodi slep; a kako sad vidi ne znamo; ili ko mu otvori oči mi ne znamo: on je veliki, pitajte njega neka sam kaže za sebe.« Na taj način prebacili su svu odgovornost sa sebe na svog sina, jer se nisu usuđivali priznati Hrista.
Dvojba u koju su zapali fariseji, njihova sumnja i predrasuda, njihovo neverovanje činjenicama ovog slučaja, otvorili su oči mnoštvu, osobito običnom narodu. Isus je često svoja čuda činio na ulici, a Njegovo delovanje uvek je otklanjalo patnje. Pitanje koje se nametnulo mnogim umovima bilo je: Da li bi Bog učinio takva moćna dela preko nekog varalice kao što su fariseji nastojali da prikažu Isusa? Na obema stranama sukob je postao vrlo ozbiljan. (nastavlja se)
