U rečima »Ja sam videlo svetu«, Isus je objavio sebe kao Mesiju. Stari Simon, u Hramu u kojem je Hristos sad učio, govorio je o Njemu da je »videlo, da obasja neznabošce, i slavu naroda tvojega Izrailja«. (Luka 2,32) Ovim rečima primenio je na Njega proročanstvo koje je poznato celom Izrailju. Sveti Duh je preko proroka Isaije objavio: »Malo je da mi budeš sluga da se podigne pleme Jakovljevo i da se vrati ostatak Izrailjev, nego te učinih videlom narodima da budeš moje spasenje do krajeva zemaljskih« (Isaija 49,6) Opšte je shvatanje bilo da ovo proročanstvo govori o Mesiji, pa kad je Isus rekao: »Ja sam videlo svetu«, narod nije mogao a da ne prepozna Njegovu tvrdnju da je On Obećani.
Farisejima i poglavarima ova izjava izgledala je kao drska tvrdnja. Nisu mogli podneti da čovek koji je kao i oni postavi sebe u takav položaj. Naizgled ne osvrćući se na Njegove reči, upitali su:
»Ko si ti?« Nameravali su Ga primorati da sebe objavi kao Hrista. Njegov izgled i Njegov rad bili su u takvoj suprotnosti s očekivanjima naroda, da – kako su njegovi lukavi neprijatelji verovali – Njegovo neposredno objavljivanje da je Mesija učinilo bi da bude odbačen kao varalica.
Međutim, na njihovo pitanje »Ko si ti?« Isus je odgovorio: »Početak, kako vam i kažem.« (Jovan 8,25) Ono što je bilo otkriveno u Njegovim rečima, otkriveno je i u Njegovom karakteru. On je bio oličenje istina koje je učio. »Ništa sam od sebe ne činim«, nastavio je, »nego kako me nauči otac moj onako govori. I onaj koji me posla sa mnom je. Ne ostavi otac mene sama; jer svagda činim što je njemu ugodno.« On nije pokušao dokazati svoju tvrdnju da je Mesija, već je pokazao svoje jedinstvo sa Bogom. Da je njihov um bio otvoren za Božju ljubav, primili bi Isusa.
Među Njegovim slušaocima mnogi su u veri bili privučeni k Njemu, pa im je rekao: »Ako vi ostanete na mojoj besedi, zaista ćete biti učenici moji, i poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti.«
Ove reči uvredile su fariseje. Ne obazirući se na dugu narodnu potčinjenost tuđem jarmu, ljutito su uzviknuli: »Mi smo seme Avramovo, i nikome nismo robovali nikad; kako ti govoriš da ćemo se izbaviti?« Isus je pogledao ove ljude, robove pakosti, čije su misli bile okrenute osveti i žalosno odgovorio: »Zaista, zaista vam kažem da je svaki koji čini greh rob grehu.« Oni su se nalazili u najtežem obliku ropstva – potčinjeni zlom duhu.
Tko god se ne želi predati Bogu, nalazi se pod vlašću druge sile. On nije svoj gospodar. On može govoriti o slobodi, ali nalazi se u najcrnjem ropstvu. Nije mu dopušteno da sagleda lepotu istine, jer je njegov um pod vlašću Sotone. Dok sam sebi laska da sledi naloge vlastitog razuma, on sluša volju kneza tame. Hristos je došao da s duše raskine okove ropstva grehu.« »Ako vas dakle sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni.« »Jer je zakon duha koji oživljava u Hristu Isusu taj koji nas oslobađa od zakona grehovnoga i smrti.« (Rimljanima 8,2)
U delu otkupljenja nema prinude. Ne primenjuje se nikakva spoljašnja sila. Pod uticajem Božjeg Duha, čovek je slobodan da izabere kome želi služiti. U promeni koja nastaje kad se duša potčini Hristu nalazi se najuzvišeniji smisao slobode. Isterivanje greha je delo same duše. Istina, mi nemamo sile da se sami oslobodimo Sotonine vlasti, ali kad se želimo osloboditi greha, i u svojoj velikoj potrebi zavapimo za silom koja je izvan i iznad nas, snage duše povezuju se s božanskom silom Svetog Duha, te se sad pokoravaju nalozima volje u ispunjavanju Božje volje.
Jedini uslov koji omogućava čovekovu slobodu postoji u jedinstvu s Hristom. »Istina će vas izbaviti«, a Hristos je istina. Greh može pobediti samo ako oslabi um i uništi slobodu duše. Potčinjavanje Bogu znači obnovu čovekove ličnosti – prave slave i čovekovog dostojanstva. Božanski zakon kome se pokoravamo, jest »zakon slobode«. (Jakov 2,12)(nastavlja se)
