»Isus im pak opet reče: ja sam videlo svetu: ko ide za mnom ne će hoditi po tami, nego će imati videlo života.«
Kad je izgovorio ove reči, Isus je u predvorju Hrama bio naročito povezan sa službama za Praznik senica. U središtu ovog predvorja uzdizala su se dva visoka stuba s velikim podnožjima za svetiljke. Nakon večernje žrtve, sve svetiljke su se palile i širile svoju svetlost nad Jerusalimom. Ovaj obred bio je sećanje na stub od ognja koji je Izrailja vodio kroz pustinju, a uz to smatralo se da podseća i na Mesijin dolazak. Uvečer, kad su se svetiljke upalile, predvorje je odavalo prizor velike radosti. Sedi ljudi, sveštenici u Hramu i narodni poglavari, ujedinili su se u prazničnim igrama uz zvuke muzičkih instrumenata i pesme Levita.
Rasvetljavanjem Jerusalima narod je izražavao svoju nadu da će Mesijin dolazak osvetliti Izrael. Međutim, za Isusa, je ovaj prizor imao šire značenje. Kao što su sjajne svetiljke u Hramu osvetljavale sve oko sebe, tako i Hristos, izvor duhovne svetlosti, rasvetljava tamu sveta. Ipak, ovaj simbol bio je nesavršen. veliko svetlo koje je On svojom rukom postavio na nebu bilo je istinitija predodžba slave Njegove misije.
Bilo je jutro; Sunce se upravo rađalo iznad maslinske gore i njegove zrake zaslepljujućim sjajem rasipale su se po mramornim palatama, osvetljavajući zlato na zidovima Hrama, pa je Isus, pokazujući na njega rekao: »Ja sam videlo svetu.«
Onome koji je slušao ove reči, dugo nakon toga vraćale su se kao eho u ovom uzvišenom biblijskom tekstu: »U njoj beše život, i život beše videlo ljudima. I videlo se svetli u tami, i tama ga ne obuze.« »Beše videlo istinito koje obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet.« (Jovan 1,4.5.9) Petar se takođe, dugo nakon Isusovog vaznesenja na Nebo, pišući prosvetljen božanskim Duhom, sećao znamenja koje je Hristos koristio: »I imamo najpouzdaniju proročku reč, i dobro činite što pazite na nju, kao na videlo koje svetli u tamnome mestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vašima.« (2. Petrova 1,19)
U Božjem javljanju Njegovom narodu, svetlost je uvek bila simbol Njegovog prisustva. Na stvaralačku reč u početku svetlost je zasjala iz tame. Svetlost je bila skrivena u stubu od oblaka danju, a u stubu od ognja noću i vodila silnu Izrailjevu vojsku. Svetlost je sijala strašnom veličanstvenošću oko Gospoda na brdu Sinaju. Svetlost je počivala nad prestolom milosti u šatoru od sastanka. Svetlost je ispunila Solomunov hram prilikom njegovog posvećenja. Svetlost je zasjala nad Vitlejemskim brežuljcima kad su anđeli vest o otkupljenju doneli pastirima koji su budno stražili.
Bog je svetlost; i u rečima »Ja sam videlo svetu« Hristos je objavio da je jedno s Bogom i svoju vezu sa celom ljudskom porodicom. On je na početku učinio »da iz tame zasvetli videlo.« (2. Korinćanima 4,6) On je svetlost Sunca, Meseca i zvezda. On je bio duhovna svetlost koja je u simbolu, slici i proročanstvu zasjala nad Izrailjem. Međutim, ova svetlost nije dana samo jevrejskom narodu. Kao što sunčevi zraci dopiru do najudaljenijih krajeva Zemlje, tako i svetlost Sunca Pravde obasjava svaku dušu.
»Beše videlo istinito koje obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet.« Svet je imao svoje velike učitelje, ljude divovskog uma i zadivljujućih istraživačkih pothvata, ljude čije su izjave podsticale misao i otvarale pogled u beskrajna prostranstva znanja; ovi ljudi poštovani su kao vođe i dobročinitelji ljudskog roda. Međutim, postoji Jedan koji je uzvišeniji od njih. »A koji ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božji.« »Boga niko nije video nikad: jedinorodni sin koji je u naručju očinom, on ga javi.« (Jovan 1,12.18) Možemo pronaći ceo niz najvećih svetskih učitelja sve dokle se pružaju izveštaji o ljudskom rodu, ali Svetlost je bila pre njih. Kao što Mesec i zvezde iz Sunčevog sistema sijaju svetlošću koja se odbija od Sunca, tako – ukoliko je njihovo učenje istinito – svetski veliki mislioci odsjajuju zrake Sunca Pravde. Svaka blistava misao, svaki bljesak uma potiče od Videla sveta. U današnje vreme mnogo slušamo o »višem obrazovanju«. Pravo »više obrazovanje« ono koje On daje, u kojem je »sve blago premudrosti i razuma sakriveno«. »U njoj beše život, i život beše videlo ljudima.« (Kološanima 2,3; Jovan 1,4) »Ko ide za mnom«, rekao je Isus, »neće hoditi po tami, nego će imati videlo života.« (nastavlja se)
