Nemi od tuge i čuđenja učenici su slušali. Hristos je prihvatio Petrovu izjavu kojom Ga je priznao kao Božjeg Sina; pa su im sada Njegove reči kojima je navestio svoje patnje i smrt bile neshvatljive. Petar nije mogao šuteti. Zgrabio je svoga Učitelja, kao da Ga je želeo udaljiti od zle kobi koja se isprečila, i uzviknuo: »Bože sačuvaj! to ne će da bude od tebe.«
Petar je voleo svoga Gospoda, ali Isus ga nije pohvalio što je pokazao želju da Ga zaštiti od patnje. Takve Petrove reči nisu mogle da budu pomoć i okrepljenje Isusu u velikom iskušenju koje Ga je očekivalo. One nisu bile u skladu s Božjim ciljem milosti izgubljenom svetu, ni s poukom o samopožrtvovnosti koju je Hristos došao pružiti svojim ličnim primerom. Petar nije želeo da vidi krst u Hristovom radu. Utisak koji su izazvale njegove reči bio je u potpunoj suprotnosti s onim koji je Hristos želi ostaviti na um svojih sledbenika, pa je Spasitelj bio pokrenut da izgovori jedan od najozbiljnijih prekora koji je ikada prešao preko Njegovih usana: »Idi od mene sotono; ti si mi sablazan; jer ne misliš što je Božije nego ljudsko.«
Sotona je pokušavao obeshrabriti Isusa i odvratiti Ga od Njegove misije, a Petar u svojoj slepoj ljubavi dao je glas iskušenju. Knez zla bio je zatočenik ove misli. Njegovo podsticanje bilo je iza ovog prenagljenog uzvika. Sotona je u pustinji ponudio Hristu vladavinu svetom pod uslovom da se odrekne staze poniženja i žrtve. Sad je izneo isto iskušenje Hristovom učeniku. Želeo je da Petrov pogled zadrži na zemaljskoj slavi da ne bi mogao da vidi krst kome je Hristos želeo usmeriti njegove oči. Preko Petra Sotona je opet sručio iskušenje na Isusa. Međutim, se nije na to osvrtao; On je mislio na svog učenika. Sotona se postavio između Petra i njegovog Učitelja da učenikovo srce ne bi bilo dirnuto prizorom Hristovog poniženja za njega. Hristove reči nisu izgovorene Petru, već onome koji ga je pokušao odvojiti od njegovog Otkupitelja. »Idi od mene Sotono.« Nemoj se više postavljati između Mene i Mog zabludelog sluge. Dopusti mi da budem s Petrom licem k licu, da bih mu mogao otkriti tajnu svoje ljubavi.
Za Petra je to bila gorka pouka, koju je on sporo učio, da Hristova staza na Zemlji vodi kroz duboke duševne patnje i poniženja. Učenik je ustuknuo od učestvovanja u patnji sa svojim Gospodom. Međutim, u ognju peći za prečišćavanja morao je upoznati njen blagoslov. Mnogo kasnije kad je njegova živahna pojava već bila povijena pod teretom godina i truda, pisao je:
»Ljubazni! ne čudite se vrućini koja vam se događa; nego se radujte što stradate s Hristom, da biste i kad se javi slava njegova, imali radost i veselje.« (1. Petrova 4,12.13)
Isus je sad objasnio svojim učenicima da je Njegov život samoodricanja primer kakav treba da bude njihov život. Pozivajući oko sebe sa učenicima i narod, koji se našao u blizini, On je rekao:
»Ako ko hoće za mnom ići, neka se odreče sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom.« Krst je bio povezan sa silom Rima. On je bio sredstvo najsvirepijeg i najuvredljivijeg oblika smrti. Od najgorih zločinaca zahtevalo se da nose krst do mesta izvršenja smrtne kazne, i često, kad su ga postavljali na njihova pleća, oni su se očajničkom snagom opirali sve dok nisu bili savladani a oruđe za mučenje privezano za njih. Međutim, Isus je svojim sledbenicima zapovedio da uzmu krst i da ga nose idući za Njim. Njegove reči, iako nejasno shvaćene, ukazivale su učenicima na njihovo prihvatanje najtežeg poniženja do same smrti radi Hrista. Spasiteljeve reči nisu mogle opisati potpunije samopredanje. Međutim, On je sve to prihvatio zbog njih. Isus nije smatrao Nebo mestom koje bi poželeo a da mi budemo izgubljeni. On je napustio nebeske dvorove zbog života poruge, uvreda i ponižavajuće smrti. On koji je imao neprocenjivo blago Neba, postao je siromašnim, da se Njegovim siromaštvom mi obogatimo. Mi treba da idemo stazom kojom je On išao. (nastavlja se)