»Ključevi od carstva nebeskoga« Hristove su reči. Sve reči Svetoga pisma Njegove su i ovim su obuhvaćene. Ove reči imaju silu da otvore i zatvore Nebo. One objavljuju uslove pod kojima se ljudi primaju ili odbacuju. Tako je delo onih koji propovedaju Božju reč miris životni za život ili miris smrtni za smrt. Njihova misija meri se večnim rezultatom.
Spasitelj nije poverio delo evanđelja samo lično Petru. Kasnije, ponavljajući reči koje su izgovorene Petru, primenjuje ih neposredno na Crkvu. U suštini to isto bilo je izgovoreno i dvanaestorici kao predstavnicima tela vernika. Da je Isus dao neki poseban autoritet jednom od učenika nad ostalima, ne bismo tako često nalazili kako se prepiru oko toga ko je najveći. Oni bi se potčinili želji svog Učitelja i poštovali onoga koga je On izabrao.
Umesto da je naimenovao jednoga koji će da bude njihov vođa, Hristos je rekao učenicima: »A vi se ne zovite rabi«; »Niti se zovite učitelji; jer je u vas jedan učitelj Hristos.« (Matej 23,8.10)
»Svakome mužu glava je Hristos.« Bog koji je sve položio pod Spasiteljeve noge, »njega dade za glavu crkvi, nas svima, koja je telo njegovo, punina onoga koji sve ispunjava u svemu«. (1. Korinćanima 11,3: Efescima 1,22.23) Crkva je sazidana na Hristu kao svom temelju i ona sluša Hrista kao svoju glavu. Ona ne sme zavisiti od čoveka, ili da njom čovek vlada. Mnogi tvrde da im položaj poverenja u Crkvi daje vlast da naređuju što drugi trebaju verovati i činiti. Bog ne odobrava takvo pravo. Spasitelj izjavljuje: »Vi ste braća.« Svi su izloženi iskušenju i podložni greškama. Ni na jedno smrtno biće ne možemo se osloniti da nas vodi. Stena vere je živo prisustvo Hrista u Crkvi. Na nju se može osloniti i najslabiji, a oni koji sebe smatraju najjačima, pokazaće se najslabijima ako Hrista ne učine svojom silom. »Da je proklet čovek koji se uzda u čoveka i koji stavlja telo sebi za mišicu.« Gospod je stena i »delo je te stene savršeno«. Blago svima koji se u nj uzdaju!« (Jeremija 17,5; 5. Mojsijeva 32,4: Psalam 2,12)
Nakon Petrovog priznanja Isus je naložio učenicima da nikome ne kažu da je On Hristos. Ovaj nalog On im je dao zbog odlučnog otpora književnika i fariseja. A i više od toga, narod – pa čak i apostoli – imali su tako pogrešnu predodžbu o Mesiji tako da pravi pojam o Njegovom karakteru ili delu ne bi stekli ni kad bi Ga javno proglasili njim. Međutim, iz dana u dan On im se otkrivao kao Spasitelj, želeći tako pružiti pravi pojam o sebi kao Mesiji.
Učenici su još uvek očekivali da Hristos zavlada kao zemaljski vladar. Iako je tako dugo krio svoje namere, verovali su da On neće uvek ostati u siromaštvu i povučenosti; da je blizu vreme kad će zasnovati svoje carstvo. Da mržnja sveštenika i rabina neće nikada da bude pobeđena, da će Hristos da bude odbačen od svog naroda, da će da bude osuđen kao varalica i razapet kao zločinac – takvu misao apostoli nikada nisu gajili. Međutim, približavao se čas sila tame, pa je Isus morao svojim učenicima otkriti sukob koji je pred njima. Bio je žalostan jer je unapred video iskušenje. Do ovog trenutka uzdržao se da im objavi bilo što o svom stradanju i smrti. U svom razgovoru s Nikodimom rekao je: »I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovečiji da se podigne, da ni jedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.« (Jovan 3,14.15) Međutim, učenici to nisu čuli, a i da su čuli, ne bi razumeli. Međutim, sad su bili sa Isusom, slušajući Njegove reči, posmatrajući Njegova dela, dok će, bez obzira na skromnost Njegovih okolnosti i protivljenja sveštenika i naroda, moći se pridružiti Petrovom svedočanstvu: »Ti si Hristos, sin Boga živoga.« Sada je došlo vreme da se skine koprena koja je skrivala budućnost. »Otada poče Isus kazivati učenicima svojim da njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starešina i od glavara svešteničkih i književnika, i da će ga ubiti, i treći dan da će ustati.« (nastavlja se)
