Na svom prvom misionarskom putovanju učenici su trebali poći samo k »izgubljenim ovcama doma Izrailjeva«. Da su sad propovedali evanđelje neznabošcima i Samarjanima, izgubili bi uticaj među Jevrejima. Izazivanjem farisejskih predrasuda upleli bi se u sukobe koji bi ih obeshrabrili na početku rada. Čak su i apostoli sporo razumevali da evanđelje treba odneti svim narodima. Sve dok sami nisu mogli razumeti ovu istinu, nisu bili spremni da rade za neznabošce. Da su Jevreji hteli primiti evanđelje, Gospod bi ih učinio svojim vesnicima za neznabošce. Zato su oni prvi trebali čuti vest.
Na celom polju Hristovog rada postojale su duše koje su se probudile i shvatile svoju potrebu – koje su bile gladne i žedne istine. Došlo je vreme da se u ovim srcima prožetim čežnjom pošalju vesti o Njegovoj ljubavi. Učenici su trebali poći k svima takvima kao Njegov predstavnici. Vernici bi tako bili povedeni da gledaju na njih kao na učitelje naimenovane od Boga. Tako, kad Spasitelj bude uzet od njih, ne bi ostali bez učitelja.
Na ovo prvo putovanje učenici treba da pođu samo tamo gde je Isus bio pre njih, i gde je već stekao prijatelje. Njihova priprema za put treba da bude najjednostavnija. Ništa ne sme skrenuti njihove umove od velikog dela ili na bilo koji način izazvati protivljenje i zatvoriti vrata budućem radu. Ne treba da prihvate odeću verskih učitelja, niti da upotrebe odeću kojom bi se njihova pojava razlikovala od skromnih seljaka. Ne treba da ulaze u sinagoge i pozivaju narod na javna bogosluženja; jer njihovi napori treba da budu usmereni radu od kuće do kuće! Ne treba da gube vreme na nepotrebno pozdravljanje ili da idu iz kuće u kuću radi zabave. Ali u svakom mestu treba da prihvate gostoprimstvo onih koji su bili dostojni, koji će ih srdačno primati kao da prihvataju samoga Hrista. U domove treba da ulaze s divnim pozdravom: »Mir kući ovoj!« (Luka 10,5) Taj dom bio bi blagosloven njihovim molitvama, njihovim pesmama hvale i otvaranjem Svetih spisa u porodičnom krugu.
Ovi učenici treba da budu vesnici istine, da pripreme put za dolazak njihovog Učitelja. Vest koju je trebalo nositi bila je reč večnog života; a sudbina ljudi zavisila je od njihovog prihvatanja ili odbacivanja te vesti. Da bi njenom svečanom ozbiljnošću ostavili utisak na ljude, Isus je zapovedio svojim učenicima: »A ako vas ko ne primi niti posluša reči vaših, izlazeći iz kuće ili iz grada onoga otresite prah sa nogu svojih. Zaista vam kažem: lakše će biti zemlji Sodomskoj i Gomorskoj u dan strašnoga suda nego li gradu onome.«
Sada Spasiteljevo oko proniče u budućnost; On gleda šira polja na kojima će učenici, nakon Njegove smrti, morati da svedoče za Njega. Njegov proročki pogled obuhvata iskustvo Njegovih slugu kroz sve vekove, sve dok ne bude po drugi put došao. On je upozoravao svoje sledbenike na borbe koje će morati da prihvate; otkrio im je prirodu i plan borba; otvoreno je izneo pred njih opasnosti s kojima će se sučeliti, samoodricanje koje će da bude potrebno. Želeo je da izračunaju cenu da ih neprijatelj ne bi iznenadio. Njihov rat nije trebalo voditi protiv tela i krvi, već »s poglavarima i vlastima i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba«. (Efescima 6,12) Oni će se morati boriti s natprirodnim silama, ali će im na raspolaganju stajati i natprirodna pomoć. Sva nebeska duhovna bića nalaze se u ovoj vojsci. Viši od anđela nalaze se u ovim redovima. Duh Sveti, zastupnik Zapovednika Gospodnje vojske, silazi da bi upravljao borbom. Mi možemo imati puno slabosti, naši gresi i pogreške mogu da budu teški, ali Božja milost pripada svima koji je traže s poniznim srcem. Sila Svemogućega predviđena je za one koji imaju poverenje u Boga.
»Eto«, kaže Isus, »ja vas šaljem kao ovce među vukove: budite dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi.« Sam Hristos nikada nije prikrivao nijednu reč istine, već ju je uvek s ljubavlju izgovarao. On je pokazivao istančano razumevanje i brižljivu i ljubaznu pažnju u svom ponašanju s ljudima. Nikada nije bio grub, nikada nije bez potrebe izgovarao oštru reč, nikada nije nanosio nepotrebnu bol osetljivoj duši. On nije osuđivao ljudske slabosti. Neustrašivo je optuživao licemerstvo, neverstvo i nepravdu, ali suze su bile u Njegovom glasu dok je izgovarao svoje oštre ukore. Plakao je nad Jerusalimom, gradom koji je voleo, koji nije hteo primiti njega – put, istinu i život. Oni su odbacili Njega, Spasitelja, ali On ih je posmatrao s nežnim sažaljenjem i tako dubokom žalošću koja je slomila Njegovo srce. Svaka duša bila je dragocena u Njegovim očima. Iako se uvek božanski dostojanstveno ponašao, s najnežnijim obzirom spuštao se do svakog člana Božje porodice. U svim ljudima video je pale duše koje je svojom službom trebao da spasi. (nastavlja se)
