Hristos nije predao svoj život dok nije završio delo koje je došao izvršiti i dahom koji Ga je napuštao, uzviknuo je: »Svrši se.« (Jovan 19, 30) Bitka je izvojevana. Njegova desnica i sveta ruka donela Mu je pobedu. Kao Pobednik, On je postavio svoju zastavu na večnim visinama. Zar među anđelima nije bilo radosti? Celo Nebo proslavljalo je Spasiteljevu pobedu. Sotona je bio pobeđen i znao je da je njegovo carstvo propalo.
Za anđele i bezgrešne svetove uzvik »Svrši se« imao je duboko značenje. Za njih kao i za nas izvršeno je to veliko delo otkupljenja. Oni s nama dele plodove Hristove pobede.
Sve do Hristove smrti anđelima i bezgrešnim svetovima nije jasno otkriven Sotonin karakter. Praotpadnik toliko se zaodenuo prevarom da čak ni sveta bića nisu shvatila njegova načela. Nisu jasno sagledali prirodu njegove pobune.
Protiv Boga pobunilo se biće izuzetne moći i slave. Gospod je kazao o Luciferu: »Ti si pečat savršenstva, pun si mudrosti, i sasvim si lep.« (Jezekilj 28, 12) Lucifer je heruvim zaklanjač. Stajao je u svetlosti Božjeg prisustva. Bio je najuzvišeniji od svih stvorenih bića i najistaknutiji u otkrivanju Božjih namera svemiru. Pošto je sagrešio, njegova sila da prevari bila je još veća, a razotkrivanje njegovog karaktera znatno teže, zbog uzvišenog položaja koji ja zauzimao pred Ocem. Bog je mogao uništiti Sotonu i njegove istomišljenike isto tako lako kao što čovek baca kamenčić na zemlju, ali On to nije učinio. Pobunu nije trebalo savladati prisilom. Prinuda postoji samo pred Sotoninom vlašću. Gospodnja načela ne pripadaju takvom poretku. Njegova vlast počiva na dobroti, milosti i ljubavi, a njihovo primenjivanje je sredstvo kojim se koristi. Božja vladavina moralna, a istina i ljubav treba da budu sila koja prevladava.
Božja namera bila je da sve postavi na večni temelj sigurnosti, pa je na nebeskim savetima odlučeno da se Sotoni mora dati vreme da razvije načela koja predstavljaju osnovu njegovog sustava vladavine. Tvrdio je da su ona uzvišenija od Božjih načela. Da bi ih svemir mogao sagledati Sotoninim načelima dato je vreme za delovanje.
Sotona je naveo ljude na greh, pa je plan spasenja postao delotvoran. Četiri hiljade godina Hristos je radio na čovekovom uzdizanju, a Sotona na njegovom upropaštavaju i unižavanju. Sve to pratio je ceo svemir.
Kad je Isus došao na svet, sotonska sila bila je usmerena protiv Njega. Od vremena kad se pojavio kao novorođenče u Vitlejemu, uzurpator je radio na tome da prouzrokuje Njegovo uništenje. Svim silama pokušavao je sprečiti Isusa u razvijanju savršenog detinjstva, bezgrešne zrelosti, svete službe i žrtve bez mane. Ali doživeo je poraz. Nije uspeo Isusa navesti na greh. Nije Ga mogao obeshrabriti ili odvojiti od dela koje je došao obaviti na Zemlji. Od pustinje do Golgote, šibala Ga je bura Sotoninog besa, ali ukoliko je ona bivala nemilosrdnija utoliko se Božji Sin čvršće držao ruke svog Oca i hitao stazom poprskanom krvlju. Svi Sotonini napori da Ga savlada i pobedi, u sjajnijem svetlu otkrivali su Njegov besprekoran karakter.
Celo Nebo i svetovi koji nisu pali bili su svedoci ove borbe. S velikim zanimanjem pratili su završne prizore ovog sukoba. Posmatrali su Spasitelja kako ulazi i Getsimanski vrt, Njegovu dušu pritisnutu užasom velike tame. Čuli su Njegov bolni uzvik: »Oče moj, ako je moguće da me mimoiđe čaša ova.« (Matej 26, 39) Kad se Otac povukao iz Njegove blizine, videli su Ga žalosnog u gorčini boli koja je nadilazila ovu iz poslednje velike borbe sa smrću. Krvavi znoj izbijao je iz Njegovih pora i kapao na zemlju. S Njegovih usana tri puta se otela molitva za oslobođenje. Nebo nije moglo više podneti ovaj prizor i Božjem Sinu je poslan vesnik utehe. (nastavlja se)
