Prve četiri od Deset zapovesti sažete su jednu veliku zapoved: »Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim.« Poslednjih šest sadrže se u drugoj »ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe.« Obe ove zapovesti predstavljaju izraz načela ljubavi. Prva ne može da se drži a da se druga krši, niti može druga da se drži dok se prva krši. Kad Bog ima svoje pravo mesto na prestolu srca, pravo mesto dobiće i naš bližnji. Mi ćemo ga voleti kao sebe same. I samo ako ljubimo Boga iznad svega, moguće je da nepristrasno volimo i svog bližnjeg.
Pošto su sve zapovesti sažete u ljubavi prema Bogu i čoveku, to znači da se nijedna zapovest ne može prekršiti bez kršenja ovog načela. Tako je Hristos učio svoje slušaoce da Božji zakon nije sastavljen od mnogih posebnih zapovesti, od kojih neke imaju veće značenje, a druge manju važnost pa se mogu omalovažavati bez kažnjavanja. Naš Gospod predstavlja prve četiri i poslednjih šest zapovesti kao božansku celinu i uči da će se ljubav prema Bogu pokazati u poslušnosti prema svim Njegovim zapovestima.
Književnik koji je postavio pitanje Isusu dobro je poznavao Zakon i bio je zadivljen Njegovim rečima. Nije očekivao da će On pokazati tako duboko i temeljito poznavanje Pisma. Stekao je šire razumevanje načela koja se nalaze u osnovi ovih svetih zapovesti. Pred skupljenim sveštenicima i poglavarima časno je priznao da je Hristos dao pravo tumačenje Zakona govoreći:
»Dobro, učitelju! pravo si kazao da je jedan Bog, i nema drugoga osim njega; i ljubiti ga svim srcem i svim razumom, i svom dušom i svom snagom i ljubiti bližnjega kao samoga sebe, veće je od sviju žrtava i priloga.«
Mudrost Hristovog odgovora osvedočila je književnika. On je znao da se jevrejska vera sastojala od spoljašnjih obreda a ne od unutarnje pobožnosti. Imao je određeni osećaj bezvrednosti samo obrednih žrtava i prolivanja krvi za iskupljenje greha koje se bez vere obnavljalo. Ljubav i poslušnost prema Bogu i nesebičan obzir prema čoveku izgledali su mu vredniji od svih ovih obreda. Spremnost ovog čoveka i brz odgovor pred narodom, izrazio je duh koji je bio sasvim drukčiji od duha sveštenika i poglavara. Isus je u svome srcu osećao sažaljenje prema ovom iskrenom književniku koji se usudio sučeliti s neodobravanjem sveštenika i pretnjama poglavara i progovorio o uverenju svog srca. »A Isus videvši kako pametno govori reče mu: nisi daleko od carstva Božijega.«
Književnik je bio blizu Božijega carstva zato što je priznao da su pravedna dela prihvatljivija za Boga od žrtava paljenica i drugih priloga. Međutim, bilo je potrebno da se prepozna Hristov božanski karakter i verom u Njega primi silu da čini dela pravde. Obredna služba nije imala nikakvu vrednost ako nije živom verom povezana s Hristom. Čak i moralni Zakon ne ispunjava svoju svrhu dok se ne shvati u svojoj povezanosti sa Spasiteljem. Hristos je u više navrata pokazao da Zakon Njegovog Oca ima dublji sadržaj od samih autoritativnih naredbi. U Zakonu je utelovljeno isto načelo koje je otkriveno u Evanđelju. Zakon ukazuje na čovekovu dužnost i pokazuje mu njegovu krivicu. On od Hrista mora tražiti oproštenje i silu da čini ono što Zakon nalaže.
Fariseji su se okupili oko Isusa dok je odgovarao na književnikovo pitanje. sad je On njima opet postavio pitanje: »Šta mislite za Hrista, čiji je sin?« Ovo pitanje bilo je smišljeno da ispita njihovo verovanje u vezi s Mesijom – da pokaže da li Ga smatraju samo čovekom ili Božjim Sinom. Hor glasova odgovorio je: »Davidov.« To je bilo ime koje je proročanstvo dalo Mesiji. Kad je Isus otkrio svoju božansku prirodu svojim moćnim čudima, kad je lečio bolesne i podizao mrtve, narod se među sobom pitao: »Nije li to sin Davidov?« Sirofeničanka, slepi Vartimej i mnogi drugi vikali su Njemu za pomoć: »Pomiluj me Gospode sine Davidov!« (Matej 15,22) Dok je jašući ulazio u Jerusalim, bio je pozdravljen radosnim klicanjem: »Hosana sinu Davidovu! blagosloven koji ide u ime Gospodnje!« (Matej 21,9) Ovaj radosni poklič orio se u Hramu iz grla male dece. Međutim, mnogi koji su Isusa nazivali Sinom Davidovim nisu priznavali Njegovo božanstvo. Oni nisu razumeli da je Davidov Sin i Božji Sin.
Odgovarajući na izjavu da je Hristos Davidov Sin, Isus je rekao: »Kako dakle David njega duhom /Duhom nadahnuća od Boga/ naziva Gospodom govoreći: Reče Gospod Gospodu mojemu: sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje podnožje nogama tvojima? Kad dakle David naziva njega Gospodom, kako mu je sin? I niko mu ne mogaše odgovoriti reči; niti smejaše ko od toga dana da ga zapita više.«
