Čim su ućutkani fariseji, istupili su sadukeji sa svojim lukavim pitanjima. Ove dve stranke bile su u ogorčenom neprijateljstvu. Fariseji su bili strogo privrženi predaji. Bili su tačni u spoljašnjim obredima, marljivi u pranju, postu i dugim molitvama i razmetljivi u davanju milostinje. Međutim, Hristos je izjavio da su oni ukidali Božji zakon, učeći zapovedima ljudskim umesto prave nauke. Kao društveni sloj bili su verski zanesenjaci i licemeri, pa ipak među njima je bilo istinski pobožnih ljudi koji su prihvatili Hristovo učenje i postali Njegovi učenici. Sadukeji su odbacili predanje fariseja. Tvrdili su da veruju u veći deo Svetog pisma i da ga smatraju pravilom svog ponašanja, ali ustvari bili su sumnjalice i materijalisti.
Sadukeji su poricali postojanje anđela, vaskrsenje mrtvih i učenje o budućem životu s njegovim nagradama i kaznama. U svim ovim tačkama razilazili su se s farisejima. Vaskrsenje je bio naročiti predmet rasprava između ove dve stranke. Fariseji su čvrsto verovali u vaskrsenje, ali u ovim raspravama njihovi pogledi o budućem stanju postajali su nejasni. Smrt je za njih postala neobjašnjiva tajna. Njihova nesposobnost da odgovore na dokaze sadukeja izazivala je stalnu razdraženost. rasprave između dveju stranaka obično su imali za posledicu gnevne svađe, koje su ih još više razdvajale.
Broj sadukeja je znatno opao ispod broja njihovih suparnika, pa nisu imali tako jak oslonac u običnom narodu, ali mnogi od njih bili su bogati, i imali uticaj koji donosi bogatstvo. Njihovim redovima pripadala je većina sveštenika i prvosveštenik se obično birao između njih. Ovo se činilo pod izričitim uslovom da se ne ističu njihovi sumnjičavi stavovi. Uzimajući u obzir broj i omiljenost fariseja, bilo je nužno da sadukeji dok su u svešteničkoj službi, makar naizgled pristanu uz njihova učenja, a sama činjenica da su mogli bili birani u takvu službu dala je uticaj njihovim zabludama.
Sadukeji su odbacili Isusovo učenje. On je bio pokrenut duhom za koga nisu želeli priznati da se tako pokazuje; a Njegovo učenje o Bogu i budućem životu kao u jedino biće koje je nadmoćnije od čoveka, ali dokazivali su da bi proviđenje koje svim vlada i božansko predznanje lišilo čoveka slobodnog moralnog odlučivanja i unizilo ga do položaja roba. Verovali su da je Bog pošto ga je stvorio prepustio čoveka samome sebi da bude nezavisan od bilo kakvog uzvišenijeg uticaja. Smatrali su da je čovek slobodan da upravlja svojim životom i oblikuje događaje u svetu; da je njegova sudbina u njegovim sopstvenim rukama. Poricali su da Božji Duh radi preko ljudskih napora ili prirodnih sredstava. Ipak držali su da pravilnom upotrebom svojim prirodnih sila čovek može postati uzvišen i prosvetljen, da se strogim i trezvenim zahtevima njegov život može očistiti.
Njihovi pojmovi o Bogu oblikovali su njihov karakter. Budući da po njihovom gledištu On nije imao nikakvo zanimanje za čoveka, i oni su imali malo obzira jedan prema drugome; među njima bilo je malo jedinstva. Kako su odbijali da priznaju uticaj Svetoga Duha na ljudsko delovanje, u životu im je nedostajala Njegova sila. Kao i ostali Jevreji, hvalisavi su se svojim pravom po rođenju koje imao kao Avramova deca i svojim strogim poštovanjem zakonskih zahteva, ali su bili bez pravog duha Zakona, Avramove vere i dobrote. Njihovo prirodno saučešće bilo je svedeno u uske okvire. Verovali su da svi ljudi mogu osigurati ugodnosti i blagodati života pa njihova srca nisu bila dirnuta potrebama i patnjama drugih. Živeli su za sebe.
Svojim rečima i delima Hristos je svedočio o božanskoj sili koja daje natprirodne rezultate, o budućem životu nakon sadašnjeg, o Bogu kao o Ocu svih ljudi, koji uvek pažljivo prati njihove prave potrebe. On je otkrio delovanje božanske sile u dobročinstvu i saučešću koje je ukoravala sebičnu sadukejsku isključivost. Učio je da Bog svojim Svetim Duhom radi na srcu za čovekovo ovozemaljsko i večno dobro. Upozoravao je na grešku uzdanja u ljudsku silu za promenu karaktera, koja se može ostvariti samo Božjim Duhom. (nastavlja se)
