Ova glava zasnovana je na Mateju 22,15–46; Marku 12,13–40; Luki 20,20–47.
Sveštenici i poglavari slušali su u tišini Hristove odlučne prekore. Nisu mogli osporiti Njegove optužbe. Postali su samo odlučniji da Ga uhvate u zamku, pa su s ovim ciljem poslali uhode k Njemu »koji se građahu kao da su pobožni; ne bi li ga uhvatili u reči da ga predadu poglavarima i vlasti sudijinoj.« Nisu poslali stare fariseje koje je Isus često sretao, već mlade ljude, koji su bili puni žara i revnosti i koje, kako su smatrali, Hristos ne poznaje. Njih su pratili neki Irodovci, koji treba da čuju Hristove reči da bi protiv Njega mogli posvedočiti na suđenju. Fariseji i Irodovci bili su ogorčeni neprijatelji, ali sada su se ujedinili u svom neprijateljstvu prema Hristu.
Fariseji su se stalno žestili zbog iznuđivanja poreza od strane Rimljana. Smatrali su da je plaćanje poreza u suprotnosti s Božjim zakonom. Sad su videli priliku da Isus postave zamku. Uhode su došle k Njemu i s prividnom iskrenošću, kao da žele znati što je Njihova dužnost, upitali su: »Učitelju! znamo da pravo govoriš i učiš, i ne gledaš ko je ko, nego zaista učiš putu Božijemu: treba li nam ćesaru davati harač, ili ne?«
Da su bile iskrene, reči »znamo da pravo govoriš i učiš« bile bi izuzetno priznanje. Međutim, iako su izgovorene da prevare njihovo svedočanstvo je ipak bilo istinito. Fariseji su znali da Hristos govori i uči pravo, pa će biti osuđeni prema vlastitom svedočanstvu.
Oni koji su postavili pitanje Isusu, mislili su da su dovoljno prikrili svoju nameru, ali Isus je kao otvorenu knjigu čitao njihova srca i objavio njihovo licemerstvo. »Šta me kušate?«, rekao je On, dajući im na taj način znak koji nisu tražili, pokazujući im da čita njihovu sakrivenu nameru. Još više ih je zbunilo kad je dodao: »Pokažite mi dinar.« Doneli su ga, a On ih je upitao: »Čiji je na njemu obraz i natpis? A oni odgovarajući rekoše: ćesarev.« Pokazujući natpis na kovanom novcu, Isus je rekao: »Podajte dakle što je ćesarevo ćesaru, a što je Božije Bogu.«
Uhode su očekivale da će Isus na jedan ili drugi način neposredno odgovoriti na njihovo pitanje. Da je rekao: Nije po Zakonu davati porez Cezaru, tužili bi Ga rimskim vlastima i oni bi Ga zatvorili za podizanje bune. A u slučaju da je izjavio da je po Zakonu davanje poreza, nameravali su Ga optužiti narodu kao onog koji se protivi Božjem zakonu. Sad su se osećali osujećenim i poraženim. Njihovi planovi bili su poremećeni. Nakon ovako uverljivog odgovora na njihovo pitanje, oni nisu mogli više bilo što kazati.
Hristov odgovor nije bio izbegavanje, već pravičan odgovor na pitanje. Držeći u svojoj ruci rimski kovani novac na kome je bilo utisnuto ime i lik Cezarov, izjavio je da pošto žive pod zaštitom rimske sile, treba da joj daju potporu koju zahteva sve dok se to ne sukobi za uzvišenijom obavezom. Međutim, dok se miroljubivo pokoravaju zemaljskim zakonima, u sva vremena treba da se prvo pokoravaju Bogu.
Spasiteljeve reči: »Podajte… što je Božije Bogu« bile su oštar ukor lukavim Jevrejima. Da su verno ispunjavali svoje obaveze prema Bogu, ne bi postali siromašan narod, potčinjen stranoj sili. Nijedna rimska zastava ne bi se zavijorila nad Jerusalimom, nijedna rimska straža ne bi stajala na njegovim kapijama, nijedan rimski namesnik ne bi vladao unutar njegovih zidina. Jevrejski narod sad je plaćao kaznu za svoj otpad od Boga.
Kad su fariseji čuli Hristov odgovor, »diviše se, i ostaviše ga otidoše.« On je ukorio njihovo licemerstvo i uobraženost i čineći to, uspostavio je veliko načelo, načelo koje jasno određuje granice čovekovih obaveza prema građanskim vlastima i njegova dužnost prema Bogu. U dušama mnogih rešene je jedno sporno pitanje. Nakon toga su se uvek držali pravog načela. Pa iako su mnogi otišli nezadovoljni, videli su da je načelo koje leži u osnovi ovog pitanja jasno izloženo i čudili se Hristovoj dalekosežnoj oštroumnosti. (nastavlja se)
