Kad su učenici ušli u dvoranu za večeru, njihova srca bila su ispunjena osećajem uvređenosti. Juda se progurao do Hrista s leve strane, a Jovan je sedeo s desne. Ako je postojalo neko više mesto, Juda je bio spreman da ga zauzme, a smatralo se da je to mesto kraj Hrista. A Juda je bio izdajnik.
Pojavio se još jedan razlog za raspravu. Na svetkovinama je bilo uobičajeno da sluga opere noge gostima, pa su i ovom prilikom za to bile izvršene pripreme. Krčag, umivaonik i ubrus bili su spremni ua pranje nogu; kako nije bilo sluge, učenicima je palo u deo da to urade. Međutim, svaki učenik, popuštajući povređenom ponosu, odlučio je da ne izvrši dužnost sluge. Svi su izrazili hladnokrvni nemar, naoko nesvesni da bilo što moraju učiniti. Svojom šutnjom odbacili su mogućnost da se ponize.
Kako da Hristos povede ove jadne duše tamo gde Sotona nad njima neće izvojevati odlučujuću pobedu? Kako im pokazano da ih samo zvanje učenika ne čini učenicima ili osigurava mesto u Njegovom carstvu? Kako im pokazati da se stvarna veličina ogleda u službi ljubavi i pravoj poniznosti? Kako zapaliti ljubav u njihovim srcima i pripremiti ih da shvate ono što im je želeo kazati?
Učenici nisu učinili nikakav pokret da posluže jedan drugome. Isus je čekao neko vreme da vidi što će oni učiniti. Tada je On, božanski Učitelj, ustao od stola. Odlažući gornju haljinu koja bi Mu smetala, uzeo je ubrus i zapregao se. Iznenađeni učenici posmatrali su sve to i u tišini čekali da vide što će uslediti. »Potom usu vodu u umivaonicu, i poče prati noge učenicima i otirati ubrusom kojim beše zapregnut.« Ovaj postupak otvorio je oči učenicima. Gorki stid i poniženje ispunili su im srce. Razumeli su neizgovoreni ukor i sebe sagledali u sasvim novom svetlu.
Tako je Hristos izrazi svoju ljubav prema svojim učenicima. Njihov sebičan duh nanosio Mu je bol, ali nije se upustio ni u kakvu raspravu s njima o ovoj njihovoj teškoći. Umesto toga dao im je primer koji oni nikada neće zaboraviti. Njegova ljubav prema njima nije se lako mogla pomutiti ili ugasiti. Znao je da Mu je Otac svestan svoje božanske prirode, ali ostavio je svoju carsku krunu i vladarsku odeću i uzeo obličje sluge. Jedno od poslednjih dela Njegovog života na Zemlji bilo je da se zapregne kao sluga i izvrši dužnost sluge.
Pre Pashe Juda se po drugi put sastao sa sveštenicima i književnicima i zaključio sporazum da im preda Isusa u ruke. Ipak se pomešao nakon toga s učenicima kao da je sasvim nevin i zainteresiran oko pripreme za praznik. Učenici nisu ništa znali o Judinoj nameri. Jedino je Isus mogao da pročita njegovu tajnu. Ipak nije ga razotkrio. Isus je čeznuo za njegovom dušom. Za njim je osećao isti teret kao i za Jerusalimom kad je plakao nad ovim gradom osuđenim na uništenje. Njegov srce je vapilo:
»Kako da te dam?« Silu te ljubavi osetio je i Juda. Dok su Spasiteljeve ruke prale te prljave noge i dok ih je otirao ubrusom, Judino srce bilo je prožeto podsticanje da sada prizna svoj greh. Ali on se nije želeo poniziti. Njegovo srce otvrdnulo je za pokajanje i stare pobude otklonjene za trenutak, ponovo su zagospodarile njime. Juda se sada vređao zbog Hristovog čina pranja nogu učenicima. Ako se Isus može tako poniziti, mislio je, onda On ne može bit car Izrailjev. Sve nade u svetovne počasti u zemaljskom carstvu bile su uništene. Juda je bio uveren da ne može ništa dobiti ako sledi Hrista. Budući da je video kako, po njegovom mišljenju, Isus sam sebe potcenjuje, bio je odlučan u svojoj nameri da Ga se odrekne i prizna da je prevaren. Opsednut zlim duhom odlučio je da izvrši delo koje je prihvatio, da izda svog Gospoda. (nastavlja se)
