Ova glava zasnovana je na Luki 22,7–18,24; Jovanu 13,1–17.
U gornjoj sobi jedne kuće u Jerusalimu Hristos je sa svojim učenicima sedeo za stolom. Sakupili su se da svetkuju Pashu. Spasitelj je želeo s dvanaestoricom proslaviti ovaj praznik. Znao je da je došao Njegov čas; On sam bio je pravo pashalno jagnje i na dan kad se jela Pasha trebao je biti žrtvovan. Uskoro je trebao ispiti čašu gneva, primiti poslednje krštenje patnjama. Međutim, preostalo Mu je još nekoliko mirnih sati, i njih je trebalo provesti za dobrobit svojih voljenih učenika.
Celokupan Hristov život bio je život nesebične službe. Ne »da mu služe, nego da služi« (Matej 20,28) bila je pouka svakog Njegovog dela. Ali učenici još nisu naučili ovu pouku. Na ovoj poslednjoj pashalnoj večeri Isus je ponovio svoje učenje slikovitim prikazom koji ga je zauvek utisnuo u njihove umove i srca.
Razgovori između Isusa i Njegovih učenika obično su bili vreme tihe radosti koje su svi oni vrlo cenili. Pashalne večeri bile su prizori osobite vrednosti; ali ovom prilikom Isus je bio potišten. Njegovo srce pritiskivao je teret i senka je počivala na Njegovom licu. Kad se sastao s učenicima u gornjoj sobi, primetili su da nešto teško pritiska Njegovu dušu, pa iako nisu znali razlog, saosećali su u Njegovoj boli.
Kad su se okupili oko stola, tužnim glasom je rekao: »Vrlo sam želeo da ovu pashu jedem s vama pre nego postradam; jer vam kažem da je odsele neću jesti dok se ne svrši u carstvu Božijemu. I uzevši čašu dade hvalu, i reče: uzmite je i razdelite među sobom; jer vam kažem da neću piti od roda vinogradskoga dok ne dođe carstvo Božije.«
Hristos je znao da je došlo vreme da pređe iz ovog sveta Ocu. Kako je voleo svoje koji su bili na svetu, voleo ih je do kraja. Sad se nalazio u senci krsta i bol je tištala Njegov srce. Znao je da će biti napušten u trenutku izdaje. Znao je da će biti ubijen u najvećem poniženju, onako kako se ubijaju zločinci. Znao je za nezahvalnost i surovost onih koje je došao spasiti. Znao je veličinu žrtve koju mora podneti i kako će za mnoge biti uzaludna. Znajući sve što mu predstoji, prirodno je mogao da bude savladan mišlju o svom poniženju i patnji. Ali posmatrao je dvanaestoricu, koji su bili s Njim kao Njegovi najrođeniji i koji će nakon Njegovog ponižavanja, žalosti i bolnog iskustva da budu ostavljeni da se sami bore u svetu. Njegove misli o ličnim patnjama bile su uvek povezane s Njegovim učenicima. Nije mislio na sebe. U Njegovim mislima briga za njih bila je najvažnija.
Isus je imao puno toga reći ove poslednje večeri koju je provodio sa svojim učenicima. Da su bili spremni primiti ono što im je On želeo dati, bili su sačuvano od boli koja je razdirala srce, od razočaranja i neverstva. Međutim, Isus je video da oni ne mogu podneti ono što im je trebao kazati. Dok je posmatrao njihova lica, reči opomene i utehe zadržale su se na Njegovim usnama. Trenuci su prolazili u tišini. Izgledalo je kao da Isus nešto očekuje. Učenicima je bilo neprijatno. Saučešće i nežnost pokrenuti Hristovom boli kao da su iščezli. Njegove reči pune tuge, koje su otkrivale Njegove patnje, ostale su nezapažene. Pogledi koje su upućivali jedni drugima otkrivali su ljubomoru i borbu za prvenstvo.
»A posta i prepiranje među njima koji bi se držao među njima da je najveći.« Ovo prepiranje, nastavljeno i u Hristovom prisustvu, ožalostilo Ga je i ranilo. Učenici su se držali svoje omiljene zamisli da će Isus uspostaviti svoju vlast i zauzeti položaj na Davidovom prestolu. Svaki od njih još uvek je u svom srcu čeznuo za najvišim prestolom, u tom carstvu. Procenili su sebe i druge i umesto da svoju braću smatraju dostojnijom sebe su stavljali na prvo mesto. Jakovljev i Jovanov zahtev da sednu s desne i leve strane Hristovog prestola kod ostalih je podstakao gnev. To što su se ova dva brata usudila tražiti najviši položaj toliko je uzbudilo ostalu desetoricu da im je zapretio rascep. Osećali su da se o njima pogrešno rasuđivalo, da se njihova vernost i darovi nisu dovoljno cenili. Juda je bio najoštriji prema Jakovu i Jovanu. (nastavlja se)
