Dok su tako putovali, Sunce je počelo zalaziti i pre no što su putnici stigli do svog mesta počinka, radnici na poljima napuštali su svoj posao. Kad su učenici hteli ući u svoj dom, činilo se kao da stranac želi nastaviti svoj put. Međutim, učenici su osećali da ih On privlači. Njihove duše čeznule su da čuju još više od Njega. »Ostani s nama«, rekli su. Izgledalo je kao da nije prihvatio poziv, ali navaljivali su na Njega, uporno Ga moleći: »Jer je dan nagao, i blizu je noć.« Hristos je popustio njihovom preklinjanju »i uđe s njima da noći«.
Da učenici nisu bili uporni u svom pozivu, ne bi znali da je njihov saputnik bio vaskrsli Gospod. Hristos nikada nikome ne nameće svoje društvo. On se zanima za one kojima je potreban. Rado će ući u najskromniji dom i razveseliti najponiznije srce. Ali ako su ljudi suviše ravnodušni prema nebeskom Gostu ili Ga ne traže da ostane s njima, On će produžiti dalje. Tako se mnogi suočavaju s velikim gubitkom. Oni Hrista neće upoznati ništa više nego učenici dok su s Njim išli putem.
Uskoro je bio pripremljen jednostavni večernji obrok od hleba. Stavljen je pred gosta koji je zauzeo mesto u pročelju stola. Ispružio je svoje ruke da blagoslovi hranu. Učenici su ustuknuli od iznenađenja. Njihov saputnik pruža ruke na sasvim isti način kao što je to činio njihov Učitelj.
Ponovo su pogledali, i gle, zapažaju na Njegovim rukama tragove od klinova. Obojica su odjednom uzviknula: »To je Gospod Isus! On je vaskrsnuo od mrtvih!«
Ustali su da Mu se bace pred noge i da Mu služe, ali On je iščezao izvan njihovog pogleda. Pogledali su na mesto koje je zauzimao Onaj čije je telo nedavno položeno u grob i rekli jedan drugome: »Ne govoraše li naše srce u nama kad nam govoraše putem i kad nam kazivaše pismo?«
S ovom velikom vesti koju je trebalo objaviti nisu mogli sediti i pričati. Umora i gladi je nestalo. Ostavljajući netaknutim svoj obrok, puni radosti odmah su opet krenuli putem kojim su došli, žureći da radosne vesti prenesu učenicima u gradu. Na nekim delovima put nije bio siguran, ali penjali su se uz strma mesta, klizeći preko glatkog stenja. Nisu videli, nisu znali da imaju zaštitu Onoga koji je ovim putem koračao s njima. Sa svojim putničkim štapom u ruci, žurno su išli, želeći da idu brže no što su mogli. Izgubili su stazu i ponovo je našli. Ponekad su trčali, ponekad spoticali, išli su napred, sa svojim nevidljivim saputnikom koji ih je pratio celim putem.
Noć je mračna, ali obasjavalo ih je Sunce pravde. Srca su htela da im skoče od radosti. Činilo im se kao da su u novom svetu. Hristos je živi Spasitelj. Oni za Njim više ne tuguju kao za mrtvim. Hristos je ustao – stalno su ponavljali. To je vest koju su nosili žalosnima. Morali su im ispričati divan događaj s puta u Emaus. Morali su ispričati ko im se usput pridružio. Oni su nosili najveću vest koja je ikada dana svetu, radosnu vest na koju se oslanjaju nade ljudske porodice za vreme i za večnost.
