Poučavajući ove učenike, Isus je pokazao važnost Starog zaveta kao svedočanstva o Njegovoj misiji. Mnogi koji sebe nazivaju hrišćanima, danas odbacuju Stari zavet, tvrdeći da on više nema nikakve vrednosti. Ali to nije Hristovo učenje. On je toliko cenio njegovu vrednost, da je jednom prilikom rekao: »Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.« (Luka 16, 31)
Od Adamovih dana sve do završnih prizora ovog vremena Hristov glas govori preko patrijaraha i proroka. Spasitelj je otkriven u Starom isto tako jasno kao i u Novom zavetu. Svetlost iz proročke prošlosti ističe Hristov život i učenje Novog zaveta s takvom jasnoćom i lepotom. Hristova čuda dokaz su Njegovog božanstva, ali jači dokaz da je On otkupitelj sveta nalazi se u poređenju proročanstva Staroga s istorijom Novoga zaveta.
Obrazlažući proročanstva Hristos je svojim učenicima dao pravu spoznaju o tome zašto je došao među ljude. Njihova iščekivanja Mesije koji treba zauzeti presto i carsku vlast u skladu sa željama ljudi bila su pogrešna. To se ne bi uskladilo s pravilnim shvatanjem Njihovog spuštanja s najvišeg na najniži položaj koji se može zauzeti. Hristos je želeo da pojmovi Njegovih učenika u svakoj pojedinosti budu čisti i istiniti. Oni u celosti moraju shvatiti čašu patnje koja Mu je bila dodeljena. Pokazao im je da je strašan sukob, koji sad još nisu mogli razumeti, bio ispunjenje zaveta učinjenog pre no što su položeni temelji svetu. Hristos mora da umre kao što mora umreti svaki prestupnik Zakona ako nastavi grešiti. Sve ovo mora se zbiti, ali se ne treba završiti porazom, već slavnom, večnom pobedom. Isus im je rekao da je neophodno uložiti svaki napor da bi se svet spasio od greha. Njegovi sledbenici moraju živeti kao što je On živeo, i istrajnim naporima raditi kao što je On radio.
Hristos je ovako razgovarao sa svojim učenicima, otvarajući im um za razumevanje Pisma. Učenici su bili umorni, ali razgovor nije jenjavao. Sa Spasiteljevih usana silazile su reči života i sigurnosti. Ali oči su im još uvek bile zatvorene. Dok im je govorio o razorenju Jerusalima, posmatrali su osuđeni grad sa suzama. Međutim, još uvek nisu ni nagađali ko je ovaj njihov saputnik. Nisu ni pomišljali da najvažnija ličnost njihovog razgovora korača kraj njih, jer je Hristos govorio o sebi kao o drugoj osobi. Mislili su da je On jedan od onih koji su prisustvovali velikom prazniku i koji se sad vraća svome domu. Hodao je isto tako pažljivo kao i oni preko grubog stenja, zastajući povremeno zajedno s njima da se malo odmori. Tako su napredovali planinskom stazom, dok je Onaj, koji će uskoro zauzeti položaj s desne strane Bogu, i koji je mogao reći: »Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji« hodao kraj njih. (Matej 28, 18) (nastavlja se)
