Ova glava zasnovana je na Luki 24, 13–33.
Kasno posle podne na dan vaskrsenja dva učenika putovala su na putu prema Emausu, malom gradu udaljenom oko trinaest kilometara od Jerusalima. Ovi učenici nisu imali istaknuto mesto u Hristovom delu, ali oni su istinski verovali u Njega. Došli su u grad da proslave Pashu i bili vrlo zbunjeni događajima koji su se nedavno zbili. Čuli su vesti tog jutra o uklanjanju Hristovog tela iz groba, kao i izveštaj žena koje su videle anđele i srele Isusa. Sad su se vraćali svojim domovima da razmišljaju i da se mole. Te večeri žalosno su koračali svojim putem, obnavljajući u razgovoru prizore sa suđenja i raspeća. Nikada ranije nisu bili tako duboko razočarani. Bez nade i vere, hodali su u senci krsta.
Na svom putu nisu daleko odmakli, kad im se pridružio neki stranac, ali bili su toliko utonuli u svoju tugu i razočaranje da ga nisu bolje zagledali. Nastavili su svoj razgovor, izražavajući misli svog srca. Razmišljali su o poukama koje je Hristos davao, koje oni kao da nisu bili sposobni da shvate. Dok su razgovarali o događajima koji su se zbili, Isus je čeznuo da ih uteši. Video je njihovu tugu; razumeo je te protivrečne, zbunjujuće zamisli koje su u njihove umove uvodile misao: Može li taj čovek koji je dopustio da Ga tako ponize da bude Hristos? Plakali su, jer nisu mogli savladati svoju bol. Isus je znao da su njihova srca ljubavlju povezana s Njim, pa je čeznuo da obriše njihove suze i ispuni ih radošću i veseljem. Ali najpre mora im dati pouke koje neće nikada zaboraviti.
»A on im reče: kakav je to razgovor koji imate među sobom idući i što ste neveseli? I jedan po imenu Kleopa, odgovarajući reče mu: zar si ti jedan od crkvenjaka u Jerusalimu koji nisi čuo što je u njemu bilo ovih dana?« Ispričali su Mu o svom razočaranju zbog svog Učitelja »koji beše prorok, silan u delu i u reči pred Bogom i pred svim narodom«, ali »glavari sveštenički i knezovi naši«, govorili su oni, »predadoše ga… te se osudi na smrt, i razapeše ga.« Sa srcem stegnutim od razočaranja i drhtavim usnama dodali su: »A mi se nadasmo da je on onaj koji će izbaviti Izrailja; ali svrh svega toga ovo je danas treći dan kako to bi.«
Neobično je da se učenici nisu setili Hristovih reči i shvatili da je On predskazao događaje koji će se zbiti! Nisu shvatili da će se poslednji deo Njegovog otkrivenja isto tako stvarno ispuniti kao i njegov prvi deo, da će trećeg dana ustati. To je bio deo koji nisu smeli zaboraviti. Sveštenici i poglavari to nisu zaboravili. »Sutradan pak po petku sabraše se glavari sveštenički i fariseji kod Pilata, i rekoše: gospodaru! mi se opomenusmo da ovaj laža kaza još za života: posle tri dana ustaću.« (Matej 27, 62.63) Ali učenici se nisu sećali ovih reči.
»I on im reče: o bezumni i sporoga srca za verovanje svega što govoriše proroci! Nije li to trebalo da Hristos pretrpi i da uđe u slavu svoju?« Učenici su se pitali ko bi mogao da bude ovaj stranac, koji je prodro u samu njihovu dušu i koji govori s takvom ozbiljnošću, nežnošću, saosećanjem i sa tako puno nadom. Često su ozbiljno pogledali svog saputnika i pomislili da su njegove reči baš one reči koje bi Hristos izgovorio. Bili su ispunjeni divljenjem i njihova srca počela su kucati u radosnom iščekivanju.
Počevši od Mojsija, pravog početka biblijske istorije, Hristos je iz celog Pisma izlagao ono što se odnosilo na Njega. Da im se odmah otkrio, njihova srca bila bi zadovoljna. U punini svoje radosti ni za čim više ne bi težili. Međutim, bilo je nužno da shvate sve ono što se odnosilo na Njega u slikama i svedočanstvima Starog zaveta. Na tome treba da bude zasnovana njihova vera. Hristos nije učinio nikakvo čudo da bi ih osvedočio, jer je Njegov prvi posao bio da objasni Pismo. Njegovu smrt smatrali su uništenjem svih svojih nada. Sad im je iz proroka pokazao da je to upravo najjači dokaz za njihovu veru. (nastavlja se)
