Spavajući kad mu je Isus naložio da straži i da se moli, Petar je pripremio put za svoj veliki greh. Svi učenici pretrpeli su veliki gubitak zato što su spavali u tom kritičnom času. Hristos je znao teško iskušenje kroz koje su trebali proći. Znao je koliko će Sotona raditi da umrtvi njihove osećaje da bi ostali nespremni za iskušenje. Zato ih je opomenuo. Da su ti trenuci u vrtu provedeni u straženju i molitvi, Petar se ne bi prepustio uzdanju u svoju slabu snagu. Ne bi se odrekao svoga Gospoda. Da su učenici stražili sa Hristom u Njegovoj samrtnoj borbi, bili bi pripremljeni da budu očevici Njegovog stradanja na krstu. Razumeli bi donekle prirodu Njegove neuporedive patnje, Njegovu smrt i Njegovo vaskrsenje. Usred mračnog trenutka najvećeg iskušenja, neki zraci nade rasvetlili bi tamu i poduprli njihovu veru.
Čim je osvanuo dan, Sinedrion se opet sastao i Hristos je ponovo uveden u većnicu. On je proglasio sebe Božjim Sinom, pa su ove Njegove reči upotrebili kao optužbu protiv Njega. Ali Ga nisu mogli osuditi zbog toga, jer mnogi od njih nisu bili prisutni na noćnom zasedanju i nisu čuli Njegove reči. Znali su da rimski sud u njima neće naići ništa što bi zasluživalo smrt. Međutim, kad bi svi mogli ponovo čuti s Njegovih usana te reči, postigli bi svoj cilj. Njegovu tvrdnju o mesijanstvu mogli bi protumačiti kao buntovnu političku tvrdnju.
»Jesi li ti Hristos?«, govorili su, »kaži nam.« Ali Hristos je ćutao. Nastavili su Ga obasipati pitanjima. Na kraju svečanim glasom punim tuge odgovorio je: »Ako vam i kažem, nećete verovati. A ako vas i zapitam, nećete mi odgovoriti, niti me pustiti.« Ali da ne bi imali nikakvog izgovora, dao je svečanu opomenu: »Otsele će sin čovečiji sediti s desne strane sile Božije.« »Ti li si dakle sin Božij?«, jednoglasno su Ga upitali. Rekao im je: »Vi kažete da sam ja.« Povikali su: »Šta nam trebaju više svedočanstva? jer sami čusmo iz usta njegovih.«
Tako, po treći put osuđen od jevrejskih vlasti, Isus je trebao da umre. Sve što je sad bilo potrebno, mislili su, bilo je da Rimljani potvrde ovu presudu i da Ga izruče u njihove ruke.
Tada je nastupio treći prizor zlostavljanja i ruganja, puno gori od onoga koji je doživeo od neuke svetine. To se odigravalo u prisustvu i uz suglasnost sveštenika i poglavara. Iz njihovog srca iščezao je svaki osećaj sažaljenja i čovečnosti. Ako su njihovi dokazi bili slabi, i nisu uspeli ućutkati Njegov glas, imali su i druga oružja, takva kakva su u svim vekovima upotrebljavana da se ućutkaju heretici – patnje, nasilje i smrt.
Kad su suci izrekli presudu Isusu, sotonski bes zahvatio je narod. Vikali su kao divlje zveri. Gomila je pojurila prema Isusu, vičući: »On je kriv, ubijte ga!« Da nije bilo rimskih vojnika, Isus ne bi doživeo da na Golgoti bude prikovan na krst. Pred svojim sucima bio bi rastrgnut na komade, da se rimske vlasti silom oružja nisu suprotstavile nasilju svetine.
Neznabošci su bili razljućeni svirepim postupanjem prema Onome protiv koga ništa nije dokazano. Rimski oficiri izjavili su da su Jevreji, donošenjem presude Isusu, prekršili pravo rimske vlasti i da je čak u suprotnosti i s jevrejskim zakonom osuditi čoveka na smrt na osnovi njegovog ličnog iskaza. Ovaj postupak doveo je do trenutnog zastoja u procesu, ali jevrejske vođe bile su kao mrtve i za sažaljenje i za sramotu.
Ružeći Božjeg Sina sramnim izrazima, sveštenici i poglavari zaboravili su dostojanstvo svog poziva. Rugali su se Njegovom poreklu. Izjavili su da to što sebe lažno proglašava Mesijom zaslužuje najsramniju smrt. Najneobuzdaniji ljudi udružili su se u sramnom zlostavljanju Spasitelja. Mučitelji su Mu prebacili preko glave staru haljinu i udarali Ga po licu govoreći: »Proreci nam, Hristose, ko te udari?« Kad je haljina skinuta, jedan bednik pljunuo Mu je u lice.
Božji anđeli verno su beležili svaki uvredljiv pogled, reč i delo učinjeno protiv njihovog voljenog Zapovednika. Jednoga dana ti nečasni ljudi, koji su ismejavali i pljuvali u Hristovo blago, bledo lice, videće to lice u slavi kako sija blistavije od Sunca.
