Petar se trudio da ne pokaže nikakvo zanimanje za suđenje svom Učitelju, ali njegovo srce grčilo se u boli kad je čuo surovo podrugivanje, i zlostavljanje koje je On podnosio. Više od toga, bio je iznenađen i ljutit što je Isus, podnoseći takvo postupanje, ponižavao sebe i svoje sledbenike. Da bi prikrio svoje prave osećaje, nastojao je da se pridruži Isusovim progoniteljima u njihovim neprikladnim dosetkama. Ali njegova pojava nije bila prirodna. Lažno se predstavljao, pa iako je težio da razgovara kao da ga se to ništa ne tiče, nije mogao obuzdati gnev zbog zlostavljanja kojim je obasut njegov Učitelj.
Pažnja je i po drugi put skrenuta na njega i ponovo su ga osumnjičili da je Isusov sledbenik. Sad je s kletvom izjavio: »Ne znam tog čoveka.« Pružena mu je još jedna prilika. Nakon jednog sata, prvosveštenikov sluga, rođak čoveka kojem je Petar odsekao uho, upitao ga je: »Ne videh li ja tebe u vrtu s njim?« »U istinu si od njih; jer si Galilejac i govor tvoj te izdaje.« Na ovo se Petar razljutio, Isusovi učenici bili su zapaženi po čistoći svoga govora, pa se Petar, da bi potpuno obmanuo one koji su ga ispitivali i opravdao svoju ulogu koju je preuzeo, s kletvom i zaklinjanjem sada odrekao svoga Učitelja. Petao je opet zapevao. Petar ga je tada čuo i setio Hristovih reči: »Noćas dok dva puta petao ne zapeva tri puta ćeš me se odreći.« (Marko 14,30)
Dok su ponižavajuće zakletve još bile na Petrovim usnama i kreštavi poj petla još uvek odjekivao u njegovim ušima, Spasitelj se okrenuo od namrštenih sudaca i pogledao pravo u svog jasnog učenika. Istodobno Petar je usmerio svoj pogled prema svom Učitelju. Na tom blagom licu čitao je duboko sažaljenje i bol, ali na njemu nije bilo nikakve ljutine.
Izgled tog bednog, napaćenog lica, tih drhtavih usana, taj pogled pun sažaljenja i praštanja probo je njegovo srce kao strela. Savest se probudila. Pamćenje je živnulo. Petar se setio kako je samo pre nekoliko sati obećao da će sa svojim Gospodom poći u zatvor i smrt. Setio se svoje žalosti kad mu je u gornjoj sobi Spasitelj rekao da će Ga se odreći tri puta te iste noći. Petar je upravo izjavljivao da ne poznaje Isusa, ali je sada, duboko ožalošćen, shvatio koliko ga je njegov Gospod dobro poznavao i kako je pravilno čitao njegovo srce, čiju prevarnost ni sam nije ni sam nije poznavao. Plima uspomena obrušila se na njega. Spasiteljeva nežna milostivost, Njegova ljubaznost i dugo trpljenje, Njegova nežnost i strpljenje prema zabludelim učenicima – setio se svega toga. Setio se opomene: »Simone! Simone! evo vas ište sotona da bi vas činio kao pšenicu. A ja se molih za tebe da tvoja vera ne prestane.« (Luka 22, 32) Razmišljao je s užasom o svojoj nezahvalnosti, svojoj dvoličnosti, svom krivokletstvu. Još jednom je pogledao svoga Učitelja i video jednu zločinačku ruku podignutu da Ga udari po licu. Nesposoban da dalje podnosi taj prizor, skrhana srca izjurio je iz sudnice.
Hitao je u samoću i tamu, ne znajući i ne brinući se kuda. Najzad se našao u Getsimaniji. Prizor od pre nekoliko sati oživeo je u njegovim mislima. Napaćeno lice njegovog Gospoda, umrljano krvavim znojem i zgrčeno od boli, pojavilo se pred njim. S gorkim kajanjem setio se da je Isus plakao i bio na molitvi sam u velikoj duševnoj patnji, dok su oni, koji su se trebali ujediniti s Njim u tom času iskušenja, spavali. Setio se Njegove svečane opomene: »stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast.« (Matej 26,41) Opet je postao očevidac prizora u sudskoj dvorani. Za njegovo ranjeno srce pravo mučenje bila je spoznaja da je dodao najteže breme Spasiteljevom ponižavanju i boli. Na istom mestu na kojem je svome Ocu Isus izlivao svoju dušu u samrtnoj borbi, Petar je pao na svoje lice i poželeo da umre. (nastavlja se)
