Uverenje pomešano s gnevom navelo je Kajafu da učini to što je učinio. Bio je ljut na samoga sebe što je poverovao Hristovim rečima, pa je umesto da razdere svoje srce u dubokom doživljavanju istine, i priznanju da je Isus Mesija, razderao svoje svešteničke haljine u odlučnom protivljenju. Ovaj čin imao je duboko značenje. Kajafa nije nazirao njegovo značenje. U ovom činu, izvršenom da bi se uticalo na sudije i da bi se izborila Hristova presuda, prvosveštenik je presudio samome sebi. Po Božjem zakonu bio je isključen iz svešteničke službe. Sam je sebi izrekao smrtnu presudu.
Prvosveštenik nije smeo razderati svoje haljine. Levitski zakon zabranjivao je to pod pretnjom smrtne kazne. Ni pod kakvim uslovima, ni u kojoj prilici, sveštenik nije smeo razderati svoje haljine. Među Jevrejima postojao je običaj da prilikom smrti prijatelja razderu svoju odeću, ali sveštenici se nisu smeli povoditi za ovim običajem. Hristos je o ovome izdao Mojsiju izričitu zapovest (3. Mojsijeva 10,6).
Sve što su sveštenici nosili moralo je da bude celo i bez ikakve mane. Tim sjajnim službenim haljinama prikazan je karakter velikog Uzora, Isusa Hrista. Bog nije mogao prihvatiti ništa drugo osim savršenstva u odevanju i stavu, u rečima i duhu. On je svet i Njegova slava i savršenstvo moraju biti predstavljeni u zemaljskoj službi. Ništa osim savršenstva ne može pravilno predočiti svetost nebeske službe. Smrtni čovek može razderati svoje srce pokazujući skrušen i ponizan duh. Bog to prihvata. Ali na svešteničkim haljinama nije se smela načiniti nikakva poderotina, jer bi to narušilo prikazivanje nebeskih vrednosti. Na prvosveštenika koji bi se usudio da se s razderanim haljinama pojavi u svetoj službi i učestvuje u službi u Svetinji, gledalo se kao na onoga koji se sam odvojio od Boga. Razderavši svoje haljine, sam je sebi oduzimao karakter predstavnika. Bog ga više nije prihvatao kao sveštenika koji može obavljati službu. Način postupanja koji je Kajafa otkrio pokazao je ljudsku strast, ljudsko nesavršenstvo.
Razdirući svoje haljine, Kajafa je pogazio Božji zakon da bi sledio ljudsku predaju. Po zakonu koji su ljudi postavili bilo je moguće da u slučaju hule na Boga sveštenik razdere svoje haljine zgražajući se nad grehom i da zbog toga ne bude kriv. Tako je ljudskim zakonima ukinut Božji zakon.
Narod je sa zanimanjem pratio svaki prvosveštenikov postupak i Kajafa je mislio da će izražavanjem svoje pobožnosti ostaviti dubok utisak. Međutim, ovim delom uobličenim u optužbu protiv Hrista, ružio je Onoga o kome je Bog rekao: »Jer je moje ime u njemu.« (2. Mojsijeva 23, 21) On sam hulio je na Boga. Izrekao je presudu Hristu kao bogohulniku, a sam je bio pod Božjom osudom.
Dok je Kajafa razdirao svoje haljine, njegov čin obeležio je mesto koje će jevrejski narod nakon toga zauzimati u odnosu prema Bogu. Nekada voljen Božji narod odvojio se od Njega i brzo je postajao narod koga Jahve više nije priznavao svojim. Kad je Hristos uzviknuo na krstu: »Svrši se« (Jovan 19,30) i zavesa u Hramu se razderala nadvoje, Sveti Čuvar je proglasio da je jevrejski narod odbacio Njega koji je bio predslika svih njegovih simbola, suština svih njegovih slika. Izrailj se odvojio od Boga. Kajafa je sad mogao razderati svoje svešteničke haljine, koje su označavale njegovo polaganje prava da bude predstavnikom velikog Prvosveštenika, jer ni za njega, ni za narod one nisu imale više nikakvog značaja. Prvosveštenik je mogao razderati svoje haljine zgražajući se nad sobom i narodom. (nastavlja se)
