Isus je strpljivo slušao protivrečna svedočenja. Nije izustio nijednu reč u svoju odbranu. Napokon su Njegovi tužitelji stali zbunjeni, posramljeni i razjareni. Suđenje nije nikako napredovalo; izgledalo je da će njihova zavera doživeti neuspeh. Kajafa je bio očajan. Ostala mu je poslednja mogućnost; Hrista treba primorati da sam sebe osudi. Prvosveštenik je ustao sa svoje sudske stolice lica izobličenog gnevom, dok su mu glas i ponašanje pokazivali da bi uništio zatvorenika koji je stajao pred njim, kad bi to bilo u njegovoj moći. »Zar ništa ne odgovaraš?«, uzviknuo je, »što ovi na tebe svedoče?«
Isus je sačuvao svoj mir. »Mučen bi i zlostavljen ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nema pred onim koji striže ne otvori usta svojih.« (Isaija 53,7)
Na kraju, podižući svoju desnicu prema nebu, Kajafa se u obliku svečane zakletve obratio Isusu: »Zaklinjem te živim Bogom da nam kažeš jesi li ti Hristos sin Božij?«
Na ovaj zahtev Isus nije mogao odšuteti. Bilo je vreme kad je trebalo šuteti, a i vreme kad je trebalo govoriti. Dok Mu nije neposredno postavljeno pitanje, On nije govorio. Znao je da će ako sad odgovori, Njegova smrt biti sigurna. Međutim, poziv je uputio najviše priznati predstavnik vlasti naroda i u ime Svevišnjega. Hristos se nije želeo pokazati nepokornim prema zakonu. Još više od toga, pokrenuto je pitanje Njegovog odnosa sa Ocem. On jasno mora objaviti svoj karakter i misiju. Isus je rekao svojim učenicima: »A koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred ocem svojim koji je na nebesima.« (Matej 10,32) Svojim ličnim primerom sad je ponovio ovu pouku.
Svako uho bilo je spremno da sluša i svako oko netremice je posmatralo Njegovo lice kad je odgovorio: »Ti kaza.« Kao da je nebeska svetlost obasjala Njegovo bledo lice kad je dodao: »Ali ja vam kažem: otsele ćete videti sina čovečijega gde sedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskim.«
Za trenutak Hristovo božanstvo bljesnulo je kroz Njegovu ljudsku prirodu. Prvosveštenik je drhtao pred Spasiteljevim prodornim pogledom. Taj pogled kao da je čitao njegove skrivene misli i kao da je palio njegovo srce. Nikada u svom kasnijem životu nije zaboravio taj prodoran pogled progonjenog božjeg Sina.
»Otsele ćete videti«, rekao je Isus, »sina čovečijega gde sedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskim.« Ovim rečima Hristos je prikazao suprotan prizor onome koji se odigravao. On, Gospodar života i slave, sediće Bogu s desne strane. On će biti sudac celoj Zemlji, a protiv Njegove odluke neće biti žalbe. Tada će svaka tajna da bude rasvetljena Božjom pojavom i svakome će biti presuđeno prema njegovim delima.
Hristove reči uplašile su prvosveštenika. Pomisao da će mrtvi vaskrsnuti i da će stati pred Bogom da prime nagradu prema svojim delima, prožela je Kajafu užasom. Nije želeo verovati da će u budućnosti primiti osudu prema svojim delima. Kao u nekoj panorami prolazili su kroz njegove misli prizori poslednjeg suda. Za trenutak je ugledao strašan prizor kako grobovi vraćaju svoje mrtvace s tajnama za koje su smatrali da će biti večno sakrivene. Za trenutak se osećao kao da stoji pred večnim Sucem, čije oči sve vide, čitaju njegovu dušu i iznose na videlo tajne koje je smatrao skrivenim zajedno s mrtvima.
Prizor je iščezao ispred sveštenikovih očiju. Njega kao sadukeja Hristove reči oštro su kosnule. Kajafa je poricao nauku o vaskrsnuću, sudu i budućem životu. Sad ga je obuzeo sotonski gnev. Zar da ovaj čovek, zatvorenik, pred njim, napada njegove najomiljenije teorije? Razderavši svoje haljine, da bi narod, da bi narod video njegovo lažno zgražanje, zahtevao je da se bez daljnih ispitivanja, zatvorenik osudi zbog huljenja na Boga. »Šta nam trebaju više svedoci?«, rekao je, »evo sad čuste hulu njegovu. Šta mislite?« I svi su Ga osudili. (nastavlja se)
