Kad se Savet okupio u sudnici, Kajafa je zauzeo svoje mesto predsedavajućeg. I s jedne i s druge strane bili su suci i oni koji su se posebno zanimali za suđenje. Rimski vojnici stajali s na platformi ispod prestola. U podnožju prestola stajao je Isus. Pogledi celoga mnoštva bili su usmereni u Njega. Svi su bili vrlo uznemireni. Od čitavog ovog mnoštva jedino je On bio miran i pribran. Sama atmosfera koja Ga je okruživala kao da je bila ispunjena svetim uticajem.
Kajafa je u Isusu video svog suparnika. Spremnost naroda da sluša spasitelja i vidljiva gotovost da prihvati Njegova učenja podstakli su gorku zavist poglavara svešteničkog. Dok je posmatrao zatvorenika, Kajafa se divio Njegovom plemenitom i dostojanstvenom držanju. Proželo ga je osvedočenje da je ovaj čovek zaista bio sličan Bogu. U sledećem trenutku prezrivo je odagnao tu misao. Podrugljivim i oholim glasom zahtevao je od Isusa da odmah pred njima učini neko od svojih moćnih čuda. Međutim, njegove reči kao da nisu doprle do Spasiteljevih ušiju. Prisutni su upoređivali uzbuđeno i zlobno držanje Ana i Kajafe s blagim i dostojanstvenim Isusovim ponašanjem. Čak i u mislima ovog okorelog mnoštva iskrslo je pitanje: Zar će ovaj čovek božanske pojave biti osuđen kao zločinac?
Kajafa, zapazivši uticaj koji je prevladao, požurivao je suđenje. Isusovi neprijatelji bili su u velikoj pometnji. Rešili su da izbore Njegovu presudu, ali nisu znali kako da to postignu. Članovi Saveta bili su podeljeni na fariseje i sadukeje. Među njima je vladala žestoka mržnja i sukob; nisu se usuđivali približiti nekim spornim tačkama iz straha da se ne posvađaju. S nekoliko reči Isus je mogao podstaknuti njihove međusobne predrasude i tako odvratiti njihov gnev od sebe. Kajafa je to znao, pa je želeo izbeći podsticanje sukoba. Postojalo je mnoštvo svedoka koji su mogli potvrditi da je Hristos optuživao sveštenike i književnike, da ih je nazvao licemerima i ubojicama; ali ovakvo svedočantvo nije bilo pogodno za iznošenje. Istim jezikom služili su se sadukeji u svojim žustrim raspravama s farisejima. Takvo svedočanstvo za Rimljane ne bi imalo nikakvu vrednost, jer su i sami osećali odvratnost prema pretvaranju fariseja. Postojalo je mnoštvo dokaza da se Isus nije obazirao na jevrejsku predaju i da je s nepoštovanjem govorio o mnogim njihovim uredbama, ali u pogledu predaja fariseji i sadukeji bili su oštrom neprijateljstvu, pa i ovaj dokaz ne bi imao nikakvu vrednost za Rimljane. Hristovi neprijatelji nisu se usuđivali da Ga optuže za prekršaj Subote, jer bi istraga otkrila karakter Njegovog dela. Ako bi se govorilo o Njegovim čudima isceljivanja, pravi cilj sveštenika bio bi osujećen.
Potkupljeni su lažni svedoci da optuže Isusa za podstrekavanje pobune i želje za uspostavljanjem nezavisne vladavine. Međutim, njihovo svedočenje pokazalo se nepouzdanim i protivrečnim. Prilikom istrage pobijali su svoje vlastite tvrdnje.
Hristos je na početku svoje službe rekao: »Razvalite ovu crkvu, i za tri dana podignuću je.« Slikovitim proročkim jezikom On je tako predskazao svoju sopstvenu smrt i vaskrsenje. »A on govoraše za crkvu tela svojega.« (Jovan 2,19.21) Ove reči su Jevreji shvatili u doslovnom smislu, kao da se odnose na Hram u Jerusalimu. Od svega što je Hristos govorio, sveštenicu nisu mogli pronaći ništa što bi kao ovo mogli da iskoriste protiv Njega. Lažnim tumačenjem ovih reči nadali su se da će steći neku prednost. Rimljani i Jevreji, fariseji i sadukeji, jer su svi vrlo poštovali Hram. Za ovo su pronašli dva svedoka čije svedočanstvo nije bilo tako protivrečno kao što je bilo svedočenje drugih. Jedan od njih, koga su podmitili da optuži Isusa, izjavio je: »On je kazao: ja mogu razvaliti crkvu Božiju i za tri dana načiniti je.« Na taj način Hristove reči pogrešno su prikazane. Da su bile prikazane tačno onako kao ih je izgovorio, one ne bi mogle učiniti da bude osuđen čak ni od Sinedriona. Da je Isus bio samo čovek, kao što su Jevreji samo tvrdili, Njegova izjava označila bi samo nerazuman, hvalisavi duh, ali ne bi mogla da bude pretvorena u bogohuljenje. Iako su lažni svedoci potpuno pogrešno prikazali Njegove reči, one nisu sadržavale ništa što bi Rimljani smatrali zločinom koji zaslužuje smrt. (nastavlja se)
