Ana je bio ućutkan odlučnim odgovorom. Bojeći se da Hristos ne kaže nešto o njegovom načinu rada koji je on pažljivo čuvao u tajnosti, ovog puta ništa Mu više nije rekao. Jedan od njegovih službenika razgnevio se kad je video da je Ana bio ućutkan i udario je Isusa po obrazu govoreći: »Zar tako odgovaraš poglavaru svešteničkome?«
Hristos je blago odgovorio: »Ako zlo rekoh, dokaži da je zlo; ako li dobro, zašto me biješ?« Nije izgovorio oštre osvetničke reči. Njegov blagi odgovor proizašao je iz bezgrešnog, strpljivog i nežnog srca koje nije moglo da bude izazvano.
Uvrede i ruganje nanosili su Hristu veliku patnju. Iz ruku bića koja je stvorio i za koja podnosi beskrajnu žrtvu primio je svaku sramotu. Patio je u srazmeri sa savršenstvom svoje svetosti i mržnje prema grehu. Sudili su Mu koji su delovali kao zlotvori, i to je za Njega predstavljalo stalnu žrtvu. Za Njega je bilo strašno naći se okružen ljudskim bićima pod vlašću Sotone. Znao je da bi u jednom trenutku, samo bljeskom svoje božanske sile, mogao položiti svoje svirepe mučitelje u prah. To Mu je podnošenje istrage činilo još težim.
Jevreji su očekivali Mesiju koji će se otkriti spoljašnjim sjajem. Očekivali su da će jednim bljeskom svemoguće volje izmeniti tok ljudskih misli i primorati ih da priznaju Njegovu vrhovnu vlast. Verovali su da će tako osigurati svoje uzdizanje i zadovoljiti njihove slavoljubive nade. Dok su sa Hristom postupali s prezirom, bio je u velikom iskušenju da otkrije svoj božanski karakter. Jednom rečju, jednim pogledom, mogao je svoje progonitelje prisiliti da priznaju da je On Gospod iznad careva i poglavara, sveštenika i Hrama. Bio je težak zadatak zadržati položaj koji je izabrao kad se izjednačio s ljudskim rodom.
Nebeski anđeli bili su svedoci svakog dela učinjenog protiv njihovog voljenog Zapovednika. Žarko su želeli osloboditi Hrista. Pod Božjom upravom anđeli su svemoćni. Slušajući Hristovu zapoved, uništili su jedne noći asirsku vojsku od sto osamdeset i pet hiljada ljudi. Kakvom bi lakoćom anđeli, posmatrajući sramne prizore sa Hristovog suđenja, mogli posvedočiti o svom negodovanju uništavanjem Božjih neprijatelja! Ali nije im zapoveđeno da tako učine. Onaj koji bi mogao osuditi svoje neprijatelje na smrt, podnosio je njihovu okrutnost. Njegova ljubav prema Ocu i Njegovo svečano obećanje dato od stvaranja sveta, da će postati Nosilac greha, poveli su Ga da bez žaljenja podnese surovi postupak onih koje je došao da spasi. Deo Njegove misije bio je da u svojoj ljudskoj prirodi podnese ruganje i zlostavljanje kojima su Ga ljudi mogli obasuti. Jedina nada ljudskog roda nalazila se u ovom Hristovom pokoravanju svemu što bi morao podneti od ljudskih ruku i srca.
Hristos nije rekao ništa što bi moglo dati neku prednost Njegovim tužiteljima, ali ipak je bio vezan da bi se pokazalo kako Ga smatraju krivim. Svakako je morao postojati prividni izgled pravde. Bilo je nužno da postoji forma zakonitog suđenja. Vlasti su odlučile da to ubrzaju. Znali su kako narod ceni Isusa, pa su se bojali da Ga neko ne pokuša osloboditi, ako se razglasi vest o hapšenju. Isto tako, ako se presuda i njeno izvršenje odmah ne ostvari, došlo bi do odlaganja od sedam dana zbog praznovanja Pashe. To bi moglo osujetiti njihove namere. Da bi isposlovali presudu Isusu, u velikoj meri zavisili su od vike mnoštva koje je većim delom sačinjavala rulja iz Jerusalima. Ako bi nastupilo odlaganje od sedam dana, uzbuđenje bi oslabio, a to bi verojatno izazvalo protivljenje. Bolji deo naroda bio bi pokrenut da stane na Hristovu stranu; mnogi bi istupili svedočeći u Njegovu odbranu, iznoseći na videlo slavna dela koja je učinio. To bi podstaklo narodni gnev protiv Sinedriona. Njihovi postupci bili bi osuđeni, a Isus oslobođen da primi novo poštovanje od mnoštva. Sveštenici i poglavari su zato odlučili da pre no što se sazna za njihovu nameru, Isus bude predan u ruke Rimljanima.
Ali pre svega mora se pronaći optužba. Dosad nisu ništa pronašli. Ana je naredio da se Isus odvede Kajafi. Kajafa i pripadao sadukejima, od kojih su neki bili Isusovi najljući neprijatelji. On sam, iako slabog karaktera, on je isto tako okrutan, bezdušan i bezobziran kao i Ana. On neće birati sredstva da uništi Isusa. Sad je već bilo rano jutro i vrlo mračno; uz svetlost buktinja i svetiljki naoružana gomila sa svojim zarobljenikom kretala se k dvoru poglavara svešteničkoga. Ovde, dok su se sakupljali članovi Sinedriona, Ana i Kajafa ponovo su ispitivali Isusa, ali bez uspeha. (nastavlja se)
