Ova glava zasnovana je na Mateju 21,12–16.23–46; Marku 11,15–19.27–33; 12,1–12 Luki 19,45–48; 20,1–19.
Na početku svoje službe Hristos je isterao iz Hrama one koji su ga obesvećivali svojom nesvetom trgovinom i Njegovo božansko držanje ulilo je strah u srca smutljivih trgovaca. na kraju svoje misije On je ponovo došao u Hram i našao ga oskvrnjenog kao i ranije. Stanje je čak bilo teže no pre. Spoljašnje predvorje Hrama ličilo je na ogromni stočni tor. S oglašavanjem životinja i oštrim zvečanjem kovanog novca mešalo se ljutito prepiranje trgovaca, a među njima čuli su se glasovi ljudi u svetoj službi. Sami dostojanstvenici Hrama bavili su se kupovinom i prodajom i razmenom novaca. Pohlepa za zaradom tako je potpuno ovladala njima da u Božjim očima nisu bili bolji od lupeža.
Sveštenici i poglavari malo su shvatali i svečanost zadatka koji su trebali izvršiti. Za vreme svake Pashe i Praznika senica sveštenici su zaklali na hiljade životinja, a njihovu krv skupljali su i izlivali na oltar. Jevreji su bili upoznati sa žrtvovanjem krvi i gotovo su izgubili iz vida činjenicu da je greh učinio nužnim svo to prolivanje životinjske krvi. Nisu u tome razaznavali da je ona predstavljala krv Božjeg ljubljenog Sina, koja se trebala proliti za život sveta i da su prinošenjem žrtava ljudi trebali biti upućeni raspetom Otkupitelju.
Isus je posmatrao nevine žrtve i video kako su Jevreji od ovih velikih skupova načinili prizore krvoprolića i grubosti. Umesto poniznog pokajanja zbog greha, umnožavali su žrtvovanja životinja, kao da se Bog može poštovati službom bez srca. Srca sveštenika i poglavara otvrdnula su u sebičnosti i lakomstvu. Od pravih simbola koji su ukazivali na Božje Jagnje načinili su sredstva za sticanje dobiti. Na taj način u očima naroda svetost službe prinošenja žrtava bila je u velikoj meri razorena. U Isusu je pokrenut opravdani gnev. Znao je da će sveštenici i starešine isto tako malo kao što cene krv životinja koju su stalno prolivali ceniti Njegovu krv koju će uskoro proliti za grehe sveta. Hristos je preko proroka govorio protiv takvih postupaka. Samuilo je rekao: »Zar su mile Gospodu žrtve paljenice i prinosi kao kad se sluša glas njegov? gle, poslušnost je bolja od žrtve, i pokornost je bolja od pretiline ovnujske.« Isaija, gledajući u proročkom viđenju otpad Jevreja, obraća im se kao poglavarima Sodome i Gomore: »Čujte reč Gospodnju, knezovi Sodomski, poslušajte zakon Boga našega, narode Gomorski! Što će mi mnoštvo žrtava vaših? veli Gospod. Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jareću. Kad dolazite da se pokažete preda mnom, ko ište to od vas, da gazite po mom tremu?« »Umijte se, očistite se, uklonite zloću dela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajte pravicu siroti, branite udovicu.« (1. Samuilova 15,22; Isaija 1,10–12–16–17)
On koji je lično dao ova proročanstva, sad je poslednji put ponovio opomene. Narod je proglasio Isusa za Izrailjskog cara ispunjavajući tako proročanstvo. On je primio njihovo odavanje počasti i prihvatio carsko zvanje. Morao je delovati kao ličnost u takvom položaju. Znao je da će biti uzaludni Njegovi napori da popravi iskvareno sveštenstvo, ipak Njegovo delo moralo je da bude izvršeno i ovom nevernom narodu morao je da bude pružen dokaz Njegove božanske misije.
Ponovo je prodorni Isusov pogled prešao preko obesvećenog predvorja Hrama. Sve su oči bile okrenute Njemu. Sveštenik i poglavar, farisej, i mnogobožac zadivljeno su posmatrali Njega koji je stajao pred njima u veličanstvu nebeskog cara. Božanska priroda bljesnula je kroz ljudsku prirodu, zaodenuvši Hrista dostojanstvom i slavom koju nikada ranije nije pokazao. Oni koji su stajali najbliže Njemu povukli su se toliko koliko im je mnoštvo dopuštalo. Osim nekolicine Njegovih učenika, Spasitelj je stajao sam. Utihnuo je svaki zvuk. Duboka tišina činila se nepodnošljivom. Hristos je progovorio silom koja je potresla narod kao moćna oluja: »U pismu stoji: dom moj dom molitve neka se zove; a vi načiniste od njega pećinu hajdučku.« Njegov glas odzvanjao je kroz Hram kao truba. Negodovanje koje se ogledalo na Njegovom licu izgledalo je kao oganj koji proždire. S autoritetom je zapovedio: »Nosite to odavde.« (Jovan 2,16) (nastavlja se)
