Ova glava zasnovana je na Marku 11,11–14–20.21; Mateju 21,17–19.
Hristov pobedonosni ulazak u Jerusalim bio je bleda predslika Njegovog dolaska na oblacima nebeskim sa silom i slavom usred pobedničkog slavlja anđela i radosti svetih. Tada će se ispuniti Hristove reči upućene sveštenicima i farisejima: »Nećete mene videti odsele dok ne rečete; blagosloven koji ide u ime Gospodnje.« (Matej 23,39) U proročkom viđenju Zahariji prikazan je dan konačne pobede, a on je takođe video i sudbinu onih koji su odbacili Hrista prilikom Njegovog prvog dolaska: »Pogledaće na mene kojega probodoše; i plakaće za njim kao za jedincem, i tužiće za njim kao za prvencem.« (Zaharija 12,10) Hristos je unapred video ovaj prizor kad je posmatrao grad i plakao nad njim. U bliskom razorenju Jerusalima, video je konačno uništenje naroda koji je bio kriv za krv Božjeg Sina.
Učenici su videli mržnju Jevreja prema Hristu, ali još nisu videli čemu to vodi. Još nisu razumeli pravo stanje Izrailja, niti shvatili osvetu koja će pasti na Jerusalim. Hristos im je otkrio ovo značajnom i očitom poukom.
Poslednji poziv Jerusalimu bio je uzaludan. Sveštenici i poglavari čuli su proročki glas iz prošlosti ponovljen ehom mnoštva kao glas Nadahnuća. U ljutini i čuđenju pokušali su utišati narod. U mnoštvu je bilo i rimskih oficira, kojima su neprijatelji potkazali Hrista kao vođu pobune. Izjavili su da će On zauzeti Hram i u Jerusalimu zavladati kao car.
Međutim, umirujući Isusov glas utišao je za trenutak bučno mnoštvo, kad je ponovo objavio da nije došao uspostaviti zemaljsku vlast, da će uskoro otići svome Ocu i da Ga Njegovi tužioci više neće videti sve dok ne bude ponovo došao u slavi. Tada, prekasno za njihovo spasenje, oni će Ga priznati. Ove reči Isus je izgovorio s tugom i velikom silom. Rimski oficiri bili su ućutkani i savladani. Njihova srca, iako su bila tuđa za božanski uticaj, bila su podstaknuta kao nikad ranije. Na blagom, ozbiljnom Isusovom licu čitali su ljubav, dobrotu i tiho dostojanstvo. Bili su pokrenuti izrazom naklonosti koji nisu mogli razumeti. Umesto da uhapse Isusa, oni su bili skloni da Mu izraze svoje poštovanje. Okrenuvši se sveštenicima i poglavarima, optuživali su ih da stvaraju nemir. Ove vođe, razočarane i poražene, okrenule su se narodu sa svojim žalbama i ljutito se međusobno raspravljali.
U međuvremenu Isus je neprimetno stigao do Hrama. Ovde je sve bilo tiho, jer je prizor na Maslinskoj gori privukao narod. Kratko vreme Isus je ostao u Hramu, posmatrajući ga žalosnim pogledom. Tada se povukao sa svojim učenicima i vratio u Vitaniju. Kad Ga je narod tražio da Ga postavi na presto, nije Ga mogao naći.
Celu noć Isus je proveo na molitvi, a ujutro je opet došao u Hram. Na svom putu prošao je kraj jednog voćnjaka sa smokvama. Bio je gladan. »I videvši iz daleka smokvu s lišćem dođe ne bi li što našao na njoj; i došavši k njoj ništa ne nađe osim lišća; jer još ne beše vreme smokvama.«
Još nije bilo vreme zrelim smokvama, osim u određenim mestima, a za planinski kraj oko Jerusalima moglo se zaista kazati »jer još ne beše vreme smokvama«. Ali u voćnjaku, u koji je Isus došao, jedno drvo izgledalo je naprednije od ostalih. Ono je već bilo pokriveno lišćem. Za smokvu je prirodno da se prvo pojavi plod pa tek onda list. Zato je ovo drvo koje je potpuno olistalo obećavalo i dobro razvijen plod. Ali njegov izgled je obmanjivao. Pošto je pretražio njegove grane, od najniže do najviše, Isus na njoj »ništa ne nađe osim lišća«. Ona je bila samo mnoštvo lišća koje je varalo, i ništa više.
Hristos je nad njom izrekao kletvu da usahne. »Da od sad od tebe niko ne jede roda do veka«, rekao je On. Narednog jutra, kad su se Spasitelj i Njegovi učenici opet nalazili na putu prema gradu, sasušene grane i opušteno lišće privukli su njihovu pažnju. »Rabi!«, rekao je Petar, »gle, smokva što si je prokleo posušila se.« (nastavlja se)
