Kad se Isus prvi put sastao s učenicima u gornjoj sobi, Toma nije bio s njima. On je čuo vest od drugih i dobio mnoštvo dokaza da je Isus ustao, ali njegovo srce bilo je ispunjeno utučenošću i neverstvom. Kad je čuo kako učenici govore o zadivljujućem javljanju vaskrslog Spasitelja, to ga je samo bacilo u još dublje očajanje. Ako je Isus zaista ustao iz mrtvih, tada više ne može da bude nade u stvarno zemaljsko carstvo. A i pomisao da se njegov Učitelj javio svim učenicima osim njemu, vređala je njegovu taštinu. Odlučio je da ne veruje i cele sedmice mučila ga je potištenost koja se činila sve mračnijom nasuprot nadi i veri njegove braće.
Tokom ovog vremena stalno je izjavljivao: »Dok ne vidim na rukama njegovim rana od klina, i ne metnem prsta svojega u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra njegova; neću verovati.« Nije želeo da gleda očima svoje braće ili pokaže veru koja bi zavisila od njihovog svedočanstva. Usrdno je voleo svoga Gospoda, ali je dopustio da ljubomora i neverstvo ovladaju njegovim umom i srcem.
Izvestan broj učenika od poznate gornje sobe načinili su svoj privremeni dom i uvečer su se svi, osim Tome, tu okupljali. Jedne večeri Toma je odlučio da se sastane s ostalima. I uz svoje neverstvo, imao je neodređenu nadu da su te dobre vesti istinite. Dok su večerali, učenici su pričali o dokazima koje im je Hristos izneo iz proročanstva. »Dođe Isus kad behu vrata zatvorena, i stade među njima i reče: mir vam.«
Okrenuvši se Tomi kazao je: »Pruži prst svoj amo i vidi ruku moju; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi neveran nego veran.« Ove reči pokazuju da je On poznavao Tomine misli i reči. Sumnjičavi učenik je znao da nijedan od njegovih drugova nije video Isusa sedam dana. Nisu mogli ispričati Učitelju o Njegovom neverovanju. U Onome koji je stajao pred njim prepoznao je svoga Gospoda. Nije želeo nikakve dalje dokaze. Srce je htelo da mu iskoči od radosti pa se bacio pred Isusove noge s uzvikom: »Gospod moj i Bog moj!«
Isus je prihvatio njegovo priznanje, ali je nežno ukorio njegovo neverovanje: »Pošto me vide verovao si; blago onima koji ne videše i ne verovaše.« Tomina vera bila bi Hristu puno milija da je hteo poverovati svedočanstvu svoje braće. Kad bi sad svet sledio Tomin primer, niko ne bi verovao u spasenje, jer svi koji prime Hrista moraju to učiniti na osnovi svedočanstva drugih.
Mnogi koji sumnjaju pravdaju se ističući da bi verovali kad bi imali takav dokaz kakav je Toma imao od svojih drugova. Oni ne shvataju da imaju puno više od takvog dokaza. Mnogi koji kao Toma čekaju da se otklone svi uzroci sumnje, neće nikad ostvariti svoju želju. Postepeno se učvršćuju u neverovanju. Oni koji se odgajaju da posmatraju mračnu stranu, da gunđaju i da se žale ne znaju što čine. Oni seju seme sumnje i moraće žeti žetvu sumnje. U vreme kad su vera i poverenje najneophodniji, mnogi će se naći nemoćni da se nadaju i veruju.
U svom postupanju s Tomom, Isus je pružio pouku svojim sledbenicima. Njegov primer pokazuje kako treba da postupamo s onima čija je vera slaba i koji ističu svoje sumnje. Isus nije zasipao Tomu prekorima niti je stupio u raspravu s njim. Sam se otkrio njemu koji je sumnjao. Toma je bio vrlo nerazuman u određivanju uslova svoje vere, ali je Isus, svojom velikodušnom ljubavlju i obzirom porušio sve prepreke. Neverovanje se retko pobeđuje prepirkom. Tada ono prelazi u samoodbranu, nalazeći nove razloge u svoju korist i opravdanja. Ali neka se Isus u svoj ljubavi i milosti otkrije kao raspeti Spasitelj, pa će se s mnogih usana, koje su se protivile, čuti Tomino priznanje »Gospod moj i Bog moj.«
