Putujući iz Jerusalima u Jerihon, putnik je morao proći kroz jedan deo Judejske pustinje. Put je vodio niz jednu divlju, stenovitu uvalu kojom su harali razbojnici i koja je često bila poprište nasilja. Na ovom mestu putnik je bio napadnut, oteto mu je sve što je bilo vredno, pa je ranjen i izbijen ostavljen polumrtav kraj puta. Dok je tako ležao, tim putem naišao je sveštenik, ali je samo pogledao prema ranjeniku. Tada se pojavio Levit. Radoznao da vidi što se desilo, zastao je i pogledao patnika. Uvideo je što bi trebalo učiniti, ali to nije bila prijatna dužnost. Najviše bi voleo da nije ni pošao tim putem, te tako ne bi morao da vidi tog ranjenog čoveka. Uveravao je sebe da ga se taj slučaj ne tiče.
Oba čoveka bila su u svetoj službi, držeći sebe tumačima svetih spisa. Pripadali su onom sloju posebno odabranom da bude Božji predstavnik pred narodom. Morali su »postradati s onima koji ne znadu i zalaze« (Jevrejima 5,2) da bi mogli voditi ljude u razumevanju Božje velike ljubavi prema ljudskom rodu. Delo na koje su bili pozvani bilo je ono isto koje je Isus opisao kao svoje kad je rekao: »Duh je Gospodnji na meni; za to me pomaza da javim evanđelje zarobljenima da će se otpustiti, i slepima da će progledati; da otpustim sužnje.« (Luka 4,18)
Nebeski anđeli posmatraju nevolje Božje porodice na Zemlji i spremni su na saradnju s ljudima u otklanjanju tlačenja i patnji. Bog je u svom proviđenju doveo sveštenika i Levita na put na kome je ranjeni patnik ležao, da bi mogli da vide kako mu je potrebna milost i pomoć. Celo Nebo pazilo je da vidi da li će srca ovih ljudi biti taknuta sažaljenjem za ljudsku nesreću. Spasitelj je bio Onaj što je poučavao Jevreje u pustinji, iz stuba od oblaka i ognja pružao im je pouku koja se vrlo razlikovala od ove koju je narod sada primao od svojih sveštenika i učitelja. Milostive odredbe Zakona prihvatale su čak i životinje, koje svoje potrebe i patnje ne mogu izraziti rečima. Mojsiju su o ovome data uputstva za decu Izrailjevu: »Ako naiđeš na vola neprijatelja svojega ili na magarca njegova, gde je zalutao, odvedi ga k njemu. Ako vidiš gde je nenavidniku tvojemu pao magarac pod teretom svojim, nemoj da ga ostaviš, nego mu pomozi.« (2. Mojsijeva 23,45) Međutim, u čoveku koga su ranili razbojnici, Isus je izneo slučaj jednog brata u nevolji. Koliko je više sažaljenjem trebalo da bude pokrenuto njihovo srce prema njemu nego prema teglećoj životinji! Preko Mojsija primili su vest da je njihov Gospod Bog »Bog veliki, silni i strašni« i »daje pravicu siroti i udovici; i ljubi došljaka.« U skladu s tim zapovedio je: »Ljubite dakle došljaka.« »Ljubi ga kao sebe samoga.« (5. Mojsijeva 10,17–19; 3. Mojsijeva 19,34)
Jov je rekao: »Stranac nije noćivao na polju; vrata svoja otvarao je sam putniku.« A kad su dva anđela u ljudskom obliku došla u Sodomu, Lot se poklonio licem do zemlje i rekao: »Hodite, gospodo, u kuću sluge svojega, i prenoćite.« (O Jovu 31, 32; 1. Mojsijeva 19,2) Svešteniku i Levitu bile su bliske ove pouke, ali ih nisu sprovodili u svakodnevni život. Obrazovani u školi narodnog
verskog fanatizma, postali su sebični, skučeni i isključivi. Kad su pogledali ranjenog čoveka nisu mogli reći da li pripada njihovoj narodnosti. Pomislili su da bi on mogao da bude Samarjanin i udaljili se.
U njihovom činu, kako ga je Isus opisao, zakonik nije video ništa što bi se suprotio onome čemu je bio poučavan o zahtevima Zakona. Međutim, sad je prikazan drugi prizor.
Neki Samarjanin, na svom putu, došao je do nevoljnika i kad ga je video sažalio se na Njega. Nije pitao da li je ovaj stranac Jevrejin ili mnogobožac. Ako je Jevrejin, Samarjanin je dobro znao da bi njemu u sličnoj prilici taj čovek pljunuo u lice i s prezrenjem prošao kraj njega. Međutim, nije oklevao zbog toga. Nije se obazirao što je i sam možda u opasnosti od nasilja zato što se zadržava na tom mestu. Bilo je dovoljno da se tu, pred njim, nalazilo ljudsko biće u nevolji i patnji. Skinuo je svoju odeću da bi ga pokrio. Ulje i vino koje je pripremio za svoje putovanje upotrebio je za izlečenje i okrepljenje ranjenika. Podignuo ga je na svoje magare i krenuo lagano, ravnomernim korakom, tako da stranac ne bi bio potresan i zbog toga podnosio veće bolove. Doveo ga je u jednu gostionicu i bdijući nežno se brinuo za njega u toku noći. Ujutro, kad je bolesniku bilo bolje. Samarjanin se usudio da nastavi svoj put. Međutim, pre no što je to učinio, predao ga je gostioničaru da se stara o njemu, platio troškove, ostavio novčani ulog u njegovu korist, a nezadovoljan čak i ovim, pobrinuo se za svaku dalju potrebu, rekavši gostioničaru: »Gledaj ga, i što više potrošiš ja ću platiti kad se vratim.« (nastavlja se)
