Ova glava zasnovana je na Mateju 26,20–20; Marku 14,17–25; Luki 22, 14–23; Jovanu 13,18–30.
»Gospod Isus onu noć u koju bivaše predan uze hleb, i zahvalivši prelomi i reče: uzmite, jedite, ovo je telo moje, koje se za vas lomi; ovo je čaša novi zavet u mojoj krvi; ovo činite, kadgod pijete, meni za spomen. Jer kadgod jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dođe.« (1. Korinćanima 11,23–26)
Hristos je stajao na prelazu između dve epohe i njihova dva velika praznika. On, Božje Jagnje bez mane, uskoro je trebao sebe prineti kao žrtvu za greh, da bi tako učinio kraj sistemu simbola i obreda koji su četiri hiljade godina najavljivali Njegovu smrt. Dok je jeo Pashu sa svojim učenicima, utvrdio je umesto nje obred koji je trebao postati uspomenom na Njegovu veliku žrtvu. Jevrejski narodni praznik trebao je zauvek izgubiti važnost. Obred koji je Hristos zasnovao Njegovi sledbenici su trebali svetkovati u svim zemljama i kroz sve vekove.
Pasha je uspostavljena kao sećanje na oslobođenje Izrailja iz egipatskog ropstva. Bog je zapovedio da se istorija iz godine u godinu ponavlja, da bi deca pitala o značenju ove ustanove. Tako se veličanstveno oslobođenje trebalo očuvati svežim u mislima svih Ustanova Gospodnje večere dana je kao sećanje na veliko oslobođenje izvršeno Hristovom smrti. Ovu ustanovu treba svetkovati sve dok On ne bude drugi put došao, u sili i slavi. Ovo sredstvo pomaže nam da se uvek sećamo ovog velikog dela.
U vreme svog oslobođenja iz Egipta, deca Izrailjeva jela su pashalnu večeru stojeći, opasanih bedara i sa štapom u ruci, spremni za put. Način na koji su svetkovali ovu ustanovu bio je u skladu sa njihovim stanjem; upravo su se pripremali za svoj izlazak iz Egipta, stojeći pred mučnim i teškim putovanjem kroz pustinju. Ali u Hristov vreme stanje se izmenilo. Sad nisu morali izaći iz neke strane zemlje, već su nastanjivali svoju zemlju. U skladu s odmorom koji im je dan, narod je u poluležećem položaju učestvovao u pashalnoj večeri. Prostirke su bile postavljene oko stola i gosti su se smeštali na njima, oslanjajući se na levu ruku, dok im je desna ruka bila slobodna da služe pre jelu. U tom položaju gost je mogao nasloniti svoju glavu na grudi onoga koji je bio do njega. A noge, koje su se nalazile na spoljašnjoj strani ležaja, mogao je prati čovek koji je išao izvan kruga.
Hristos je još uvek za stolom na kome je postavljena pashalna večera. Pred njime se nalaze beskvasni hlebovi. Na stolu stoji i pashalno neprevrelo vino. Ovim znamenjem Hristos prikazuje svoju čistu žrtvu. Ništa što je iskvareno vrenjem, simbolom greha i smrt, ne može predstavljati »bezazleno i prečisto jagnje«. (1. Petrova 1,19)
»I kad jeđahu, uze Isus hleb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: uzmite, jedite; ovo je telo moje. I uze čašu i davši hvalu dade im govoreći: pijte iz nje svi; jer je ovo krv moja novoga zaveta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja greha. Kažem vam pak da neću od sad piti od ovoga roda vinogradskoga do onog dana kad ću piti s vama novoga u carstvu oca svojega.«
Izdajnik Juda učestvovao je u obredu Svete večere. On je primio od Isusa znamenje Njegovog slomljenog tela i Njegove prolivene krvi. Čuo je reči: »Ovo činite meni za spomen.« Sedeći u samome prisustvu Božjeg Jagnjeta izdajnik je premišljao o svojim mračnim ciljevima i gajio svoje zlokobne i osvetoljubive misli.
Prilikom pranja nogu Hristos je uverljivo dokazao da poznaje Judin karakter. »Niste svi čisti« (Jovan 13,11), rekao je On. Ove reči uverile su lažnog učenika da je Hristos prozreo njegovu tajnu nameru. Sad je Hristos govorio mnogo otvorenije. Dok su sedeli za stolom, rekao je, posmatrajući svoje učenike: »Ne govorim za sve vas, jer ja znam koje izbrah; nego da se zbude pismo: koji sa mnom hleb jede podiže petu svoju na me.«
Čak i sada učenici nisu posumnjali na Judu. Međutim, zapazili su Hristovu duboku žalost, Oblak se nadvio nad sve, kao predosećaj strašne nesreće čiju prirodu nisu razumevali. Dok su u tišini jeli, Isus je rekao: »Zaista vam kažem, jedan između vas izdaće me.« Ove reči izazvale su zaprepaštenje i užas. Nisu mogli shvatiti da bilo ko između njih može izdajnički postupiti prema božanskom Učitelju: zbog čega bi Ga mogli izdati? I kome? U čijem srcu bi se mogao roditi takav plan? Svakako, niko između omiljene dvanaestorice koji su slušajući Njegove pouke uživali prednost nad svim ostalima, koji su delili Njegovu veličanstvenu ljubav i prema kojima je pokazivao toliko puno obzira time što ih je doveo u tako prisnu zajednicu sa sobom! (nastavlja se)
