Živo su se sećali prizora kraj mora kad ih je Isus pozvao da Ga slede. Sećali su se kako su se na Njegovu zapovest otišli na dubinu i tada bacili svoju mrežu, pa je ulov bio toliko bogat da se mreža čak i cepala. Tada ih je Isus pozvao da napuste svoje ribarske čamce i obećao da će ih učiniti lovcima ljudi. Opet je učinio čudo da bi ovaj prizor osvežio u njihovom umu i produbio njegovo značenje. Njegov postupak bio je obnova naloga učenicima. Pokazao im je da smrt Učitelja nije umanjila obavezu da obavljaju zadatak koju im je odredio. Iako su bili lišeni Njegovog ličnog društva i sredstava za život od ranijeg zanimanja, vaskrsli Spasitelj će još uvek voditi brigu o njima. Dok rade Njegov posao, On će zadovoljavati njihove potrebe. Isus je imao cilj kad im je naložio da svoju mrežu bace s desne strane lađe. S te strane On ja stajao na obali. To je bila strana vere. Ako rade u zajednici s Njim sjedinjujući svoje ljudske napore s Njegovom božanskom silom uspeh ne može izostati.
Hristos je morao pružiti još jednu pouku koja se odnosila naročito na Petra. To što se Petar odrekao svoga Gospoda bilo je u sramnoj sposobnosti s njegovim ranijim izjavama o odanosti. Osramotio je Hrista i izazvao nepoverenje svoje braće. Smatrali su da mu neće biti dopušteno da među njima opet zauzme raniji položaj, a i on sam osećao je da je proigrao svoje poverenje. Pre no što će biti pozvan da ponovo preuzme svoju apostolsku službu, on će pred svima morati pokazati svoje pokajanje. Bez ovoga, njegov greh iako se zbog njega pokajao, mogao bi uništiti njegov uticaj kao Hristovog sluge. Spasitelj mu je pružio priliku da ponovo stekne poverenje svoje braće i, koliko je god moguće, otkloni sramotu koju je naneo evanđelju.
Ova pouka upućena je svim Hristovim sledbenicima. Evanđelje ne pravi nagodbu s grehom. Ono ne može opravdati greh. Tajni gresi u tajnosti treba da se ispovedaju Bogu; ali za javni greh zahteva se javno priznanje. Sramota zbog greha koji je učinio učenik, predbacuje se Hristu. On izaziva likovanje Sotone i spoticanje kolebljivih duša. Davanjem dokaza o pokajanju, učenik – koliko to leži u njegovoj moći – treba otkloniti ovu sramotu.
Dok su Hristos i njegovi učenici zajedno jeli kraj obale, Spasitelj je pokazujući na njegovu braću rekao Petru: »Simone Jonin! ljubiš li me većma nego ovi?« Petar je jednom izjavio: »Ako se i svi sablazne o tebe, ja se neću nikad sablazniti.« (Matej 26, 33) Međutim, sad je dao verniju ocenu o sebi. »Da, Gospode!«, rekao je, »ti znaš da te ljubim.« Nije vatreno uveravao da je njegova ljubav veća od ljubavi njegove braće. Nije izražavao svoje mišljenje o svojoj odanosti. On poziva Onoga koji može da čita sve pobude da prosudi njegovu iskrenost: »Ti znaš da te ljubim.« Isus mu nalaže; »Pasi jaganjce moje.«
Opet je Isus kušao Petra ponavljajući svoje ranije reči: »Simone Jonin! ljubiš li me?« Ovog puta nije upitao upitao Petra da li Ga više voli od svoje braće. Drugi odgovor bio je kao i prvi oslobođen preteranog uveravanja: »Da, Gospode! ti znaš da te ljubim.« Isus mu je rekao: »Pasi ovce moje.« Još jedanput Isus postavlja to bolno pitanje: »Simone Jonin! ljubiš li me?« Petar se ožalostio, pomišljajući da Isus sumnja u njegovu ljubav. Znao je da njegov Gospod ima razloga da mu ne veruje, pa je s bolom u srcu odgovorio: »Gospode! ti sve znaš, ti znaš da te ljubim.« Isus mu je opet rekao: »Pasi ovce moje.« (nastavlja se)
