»A sva dela svoja čine da ih vide ljudi; raširuju svoje amajlije, i grade velike skute na haljinama svojima. I traže začelje na gozbama i prva mesta po zbornicama, i da im se klanja po ulicama, i da ih ljudi zovu: rabi! rabi! A vi se ne zovite rabi; jer je u vas jedan rabi Hristos, a vi ste svi braća. I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan otac koji je na nebesima. Niti se zovite učitelji; jer je u vas jedan učitelj Hristos.« Ovakvim jasnim rečima Spasitelj je otkrio sebično častoljublje koje stalno teži položaju i moći, pokazujući lažnu poniznost, dok je njihovo srce bilo ispunjeno pohlepom i zavišću. kad su ljudi bili pozvani na neku gozbu, gostima su određivana mesta prema njihovom položaju, pa su oni koji su dobili najpočasnije mesto uživali najveću pažnju i naročitu čast. Fariseji su uvek nastojali da ove počasti osiguraju za sebe. Isus je osudio takvo ponašanje.
On je, takođe, osudio taštinu izraženu u žudnji za titulom rabina ili učitelja. On je izjavio da takva titula ne pripada ljudima, već Hristu. Sveštenici, književnici i poglavari, tumači i izvršitelji Zakona su svi braća, deca jednog Oca. Isus je upečatljivo upozorio ljude da nijednom čoveku ne trebaju dati počasnu titulu koja otkriva da on ima vlast nad njihovom savešću ili verom.
Da je Hristos danas na Zemlji, okružen onima koji nose naziv »časni« ili »presvetli«, zar ne bi ponovio svoj iskaz: »Niti se zovite učitelji, jer je u vas jedan učitelj, Hristos«? Sveto pismo izjavljuje Bogu da je »ime njegovo sveto.« (Psalam 111,9) Kojem ljudskom biću pristaje takvo ime? Koliko malo čovek otkriva od mudrosti i pravde o kojoj ono govori! Koliko je mnogo onih koji prihvataju ovakvu titulu i koji pogrešno predstavljaju Božje ime i karakter! Ah, kako su često svetovno slavoljublje, tiranija i najniži gresi bili sakriveni izvezenim odeždama visoke i svete službe! Spasitelj je nastavio:
»A najveći između vas da vam bude sluga. Jer koji se podiže, poniziće se, a koji se ponizuje, podignuće se.« Hristos je često učio da se prava veličina karaktera sastoji u življenju za dobro naših bližnjih, u delima ljubavi i milosrđa. Hristos, kralj slave, bio je sluga grešnom čoveku.
»Teško vama književnici i fariseji, licemeri«, rekao je Isus, »što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vine ulazite niti date da ulaze koji bi hteli.« Izopačujući Pisma sveštenici i zakonici zaslepili su razum onih koji bi inače primili saznanje o Hristovom carstvu i onom unutarnjem, božanskom životu koji je osnova prave pobožnosti.
»Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što jedete kuće udovičke, i lažno se Bogu molite dugo; za to ćete većma biti osuđeni.« Fariseji su imali veliki uticaj na narod i iskorištavali su ga za svoje interese. Pridobijali su poverenje pobožnih udovica i predstavljali im kao dužnost da svoja imanja posvete u verske svrhe. Osiguravajući upravu nad njihovim novcem ovi podli smutljivci su ga koristili za svoje dobro. Da bi prikrili svoje nepoštenje izgovarali su duge javne molitve i pravili
veliku predstavu pobožnosti. Hristos je izjavio da će ovo licemerstvo navući na njih veću osudu. Isti ukor upućen je mnogima koji se i u naše vreme hvale svojom pobožnosti. Njihovi životi umrljani su sebičnošću i pohlepom, ali oni sve to pokrivaju odećom prividne čistoće i na taj način za izvesno vreme obmanjuju svoje bližnje. Međutim, oni ne mogu prevariti Boga. On čita svaku nameru srca i sudiće svakom čoveku prema njegovim delima. (nastavlja se)
