Ova glava zasnovana je na Mateju 23; Marku 12,41–44; Luki 20,45–47; 21,1–4.
Bio je to poslednji dan Hristovog učenja u Hramu. Veliko mnoštvo bilo je okupljeno u Jerusalimu i svi su usmerili svoju pažnju na Njega; narod je zakrčio predvorje Hrama, posmatrajući raspravu koja je bila u toku i željno hvatao svaku reč koja je dolazila s Njegovih usana. Nikada ranije nije se video ovakav prizor. Mladi Galilejac stajao je ne oslanjajući se na zemaljske počasti ili carske oznake. Okruživali su Ga sveštenici u svojoj skupocenoj odeći, poglavari čije su haljine i spoljašnje oznake pokazivale njihov visoki položaj i književnici sa svicima u rukama na koje su se često pozivali. Isus je sa carskim dostojanstvom stajao mirno pred njima. Kao Onaj koji je bio zaodenut vlašću s Neba, On je odlučno posmatrao svoje protivnike koji su odbacili i prezreli Njegovu nauku i tražili Njegov život. Mnogi su se podizali protiv Njega, ali njihovi planovi da Ga uhvate u zamku i osude bili su uzaludni. Odbijao je izazov za izazovom, iznoseći čistu, jasnu istinu nasuprot tami i zabludama sveštenika i fariseja. Otkrio je ovim vođama njihovo pravo stanje i kaznu koja će sigurno uslediti zbog upornosti u njihovim zlim delima. Opomena je verno predana. Ipak, Hristu je ostalo još jedno delo da ga izvrši. Trebao se postići još jedan cilj.
Zanimanje naroda za Hrista i Njegovo delo stalno se povećavalo. Bili su očarani Njegovim učenjem, ali su takođe bili i vrlo zbunjeni. Poštovali su sveštenike i rabine zbog njihove razboritosti i spoljašnje pobožnosti. U svim verskim pitanjima uvek su bili bezuslovno poslušni njihovom autoritetu. Sad su gledali ove ljude kako pokušavaju porušiti Isusov ugled, ugled Učitelja čije su vrline u znanje jasnije zasjali nakon svakog napada. Posmatrali su pognuta lica sveštenika i starešina i na njima videli poraz i zbunjenost. Čudili su se što poglavari ne žele verovati u Isusa, kad je Njegovo učenje tako jasno i jednostavno. Sami nisu znali kojim putem da pođu. S velikim nespokojstvom posmatrali su pokrete onih čije su savete uvek sledili.
U pričama koje je iznosio Hristos je nastojao da opomene poglavare i pouči ljude koji su hteli učiti. Ali bilo je potrebno da se još jasnije govori. Ljudi su bili zarobljeni svojim poštovanjem predaje i slepom verom u izopačeno sveštenstvo. Hristos je morao slomiti ove okove. Karakter sveštenika, poglavara i fariseja morao se još potpunije razobličiti.
»Na Mojsijevu stolicu«, rekao je On, sedoše književnici i fariseji. Sve dakle što vam reku držite, držite i tvorite; ali što oni čine ne činite; jer govore a ne čine.« Književnici i fariseji tvrdili su da im je podarena božanska vlast slična Mojsijevoj vlasti. Razmetali su se da su zauzeli njegovo mesto kao tumači Zakona i suci u narodu. Kao takvi zahtevali su od naroda krajnje poštovanje i poslušnost. Isus je zapovedio svojim slušaocima da čine ono što rabini uče po Zakonu, ali ne slede njihov primer. Oni sami ne sprovode u delo svoje učenje.
Puno toga što su tražili bilo je u opreci s Pismom. Isus je rekao: »Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska; a prstom svojim ne će da ih prihvate.« Fariseji su preporučivali mnoštvo propisa koji su imali svoju osnovu u predaji, i bezrazložno ograničavali ličnu slobodu. Čak i izvesne delove zakona tako su objašnjavali da su na narod navalili takve propise koje su tajno zanemarivali, i od kojih su, kad je to služilo njihovim ciljevima, tvrdili da su oslobođeni.
Njihov stalni cilj bio je da se razmeću svojom pobožnošću. Ništa nisu smatrali suviše svetim što ne bi moglo poslužiti ovom cilju. Bog je o svojim Zapovestima rekao Mojsiju: »I veži ih sebi na ruku za znak, i neka ti bude kao počeonik među očima.« (5. Mojsijeva 6,8) Ove reči imaju duboko značenje. Kad se o Božjoj reči razmišlja i kad se sprovodi u delo, ceo čovek se oplemenjuje. U pravednim i milostivim postupcima na rukama će se pokazati kao pečat načela Božjeg zakona. One će biti čiste od mita i od svega što je izopačeno i prevarno. One će biti vredne u delima ljubavi i saučešća. Oči, usmerene plemenitom cilju, postaće vedre i istinite. Izražajna pojava, oko koje govori, svedočiće o besprekornom karakteru onoga koji voli i poštuje Božju Reč. Ali Jevreji Hristovog vremena ništa od ovoga nisu zapažali. Naredba data Mojsiju protumačena je kao uputstvo da pravila Pisma treba nositi na sebi. U skladu s tim ona su bila ispisana na vrpcama od pergamenata i na vidljiv način privezana oko glave i zglobova na rukama. Ali to nije doprinelo da Božji zakon snažnije prožme um i srce. Ovi pergamenti nošeni su samo kao oznake koje su privlačile znatiželju. Smatralo se da onome koji ih nosi daju izgled pobožnosti, koji je izazivao poštovanje naroda. Isus je zadao udarac ovom taštom pretvaranju. (nastavlja se)
