Jevrejski narod postao je čuvarem svete istine, ali farisejska nauka načinila ga je najisključivijim i verski najzanesenijim narodom u ljudskome rodu. Sve što se odnosilo na sveštenike i poglavare – njihova odeća, običaji, obredi, predaja – učinilo ih je nepodobnima da budu svetlost svetu. Jevrejski narod gledao je na sebe kao da čini ceo svet. Međutim, Hristos je zapovedio svojim učenicima da objave veri i službu Bogu, koja neće imati u sebi ništa što je vezano za društvene slojeve ili zemlju, veru koja će da bude prilagođena svim narodima, svim plemenima, svim društvenim slojevima.
Pre no što je ostavio svoje učenike, Hristos je jasno prikazao prirodu svog carstva. Podsetio ih je na ono što im je ranije govorio o njemu. Izjavio je da Njegova namera nije bila da na ovom svetu uspostavi zemaljsko, već duhovno carstvo. On nije trebao vladati kao zemaljski car na Davidovom prestolu. opet im je otvorio Svete spise, pokazujući da je sve ono kroz što je prošao, bilo određeno na nebeskom savetu između Oca i Njega samoga. Sve su to prorekli ljudi nadahnuti Svetim Duhom. Rekao je: Vidite da se zbilo sve što sam vam otkrio da će me odbaciti kao Mesiju. Obistinilo se sve što sam rekao o poniženju koje sam morao pretrpeti i smrti kojom ću umreti. Trećeg dana ponovo sam ustao. Istražujte Pisma puno marljivije pa ćete uvideti da se u svemu ispunilo ono što su proročanstva otkrivala o Meni.
Hristos je zapovedio svojim učenicima da počevši od Jerusalima izvrše posao koji im je prepustio. Jerusalim je bio pozornica na kojoj se odigralo Njegovo zadivljujuće poniženje za ljudski rod. Tu je On patio, bio odbačen i osuđen. Judeja je bila Njegov rodni kraj. Tu je, odeven u ljudsku prirodu, Isus hodao među ljudima, a malo je bilo onih koji su primećivali koliko je Nebo bilo blizu Zemlje dok je Isus bio među njima. Delo apostola moralo je otpočeti u Jerusalimu.
S obzirom na sve što je Hristos u njemu pretrpeo i rad koji je izvršio, a koji nije bio cenjen, učenici su mogli tražiti polje koje više obećava; ali oni to nisu tražili. Isto zemljište na kojem je On posijao seme istine, trebali su obrađivati, a to seme će izniknuti i doneti obilnu žetvu. U svom radu učenici će se sresti s progonstvima pokrenutim ljubomorom i mržnjom Jevreja, ali to je podnosio i njihov Učitelj, pa ni oni nisu trebali bežati od toga. Milost se prvo mora ponuditi Spasiteljevim ubojicama.
U Jerusalimu je isto tako bilo mnogo onih koji su tajno poverovali u Isusa i mnogo onih koje su zaveli sveštenici i poglavari. Ovima je takođe trebalo propovedati evanđelje. Trebalo je i njih pozvati na pokajanje. Trebalo je javno izneti divnu istinu da se samo kroz Hrista može dobiti oproštenje greha. Zato što je ceo Jerusalim bio pokrenut uzbudljivim događajima iz nekoliko prošlih sedmica, propovedanje evanđelja učiniće najdublji utisak.
Međutim, delo se tu nije trebalo zaustaviti. Ono se trebalo proširiti do najudaljenijih granica Zemlje. Hristos je rekao svojim učenicima: Vi ste bili svedoci mog samopregornog života za ovaj svet. Vi ste svedoci mog napornog rada za Izrael. Iako nisu želeli doći k Meni da bi imali život, iako su sveštenici i poglavari učinili sa mnom ono što su hteli, iako su Me odbacili kao što je Pismo proreklo, još uvek imaju priliku da prihvate Božjeg Sina. Videli ste da bezuslovno primam sve koji su, priznajući svoje grehe, došli k Meni. Onoga koji dođe k Meni meću izgnati napolje. Svi koji žele mogu se pomiriti sa Bogom i dobiti večni život. Vama, svojim učenicima, poveravam ovu vest milosti. Ona se treba odneti prvo Izrailju, a zatim svim plemenima, jezicima, narodima. Ona se treba izneti Jevrejima i neznabošcima. Svi koji veruju treba da budu okupljeni u jednoj Crkvi. (nastavlja se)
