Nije želela da je itko primeti i njeni pokreti mogli su ostati nezapaženi, ali miris je ispunio prostoriju i objavio njen čin svim prisutnima. Juda je posmatrao ovaj čin s velikim nezadovoljstvo. Umesto da sačeka i čuje što će Hristos reći o tome, počeo je onima u svojoj blizini šapatom prenositi svoje zamerke predbacujući Hristu što trpi takvo rasipanje. Lukavo je navodio na misao koja će verojatno izazvati nezadovoljstvo.
Juda je bio blagajnik učenika, pa je od njihove neznatne zalihe potajno uzimao za sebe, umanjujući tako još više njihova skromna sredstva. Želeo je da stavi u kovčežić sve što je mogao dobiti. Novac iz kovčežića često se uzimao da bi se pomoglo siromasima i kad je nešto kupljeno što Juda nije smatrao važnim, rekao bi: »Čemu to rasipanje?« Zašto se ta vrednost nije stavila u kovčežić koji nosim za siromašne?« Marijino delo sad je bilo u tako upadljivoj suprotnosti sa njegovom sebičnošću, da se postideo i po svom običaju pokušao pripisati vrednu pobudu svom prigovoru na njen dar. Okrenuvši se učenicima upitao je: »Zašto se ovo miro ne prodade za trista
groša i ne dade siromasima? A ovo ne reče što se staraše za siromahe, nego što beše lupež, i imaše kovčežić, i nošaše što se metaše unj.« Juda nije ima srca za siromašne. Da se Marijino miro i prodalo i da je novac došao pod njegovu upravu, siromašni ne bi imali nikakve koristi.
Juda je imao visoko mišljenje o svojoj poslovnoj sposobnosti. Kao financijski stručnjak smatrao je sebe puno višim od ostalih učenika i navodio ih da ga posmatraju u istom svetlu. Stekao je njihovo poverenje i vršio jak uticaj na njih. Njegovo lažno saučešće prema siromašnima obmanulo ih je i njegov lukavi nagoveštaj učinio je da s nepoverenjem gledaju na Marijinu odanost. Šaputanje je kružilo oko stola: »Zašto se čini taka šteta? Jer se mogaše ovo skupo prodati i novci dati se siromasima.«
Marija je čula reči kritike. Srce joj je zadrhtalo. Bojala se da će je sestra prekoriti za rasipnost. Učitelj bi takođe mogao pomisliti da je lakomislena. Bez ikakvog opravdanja ili isprike nameravala se povući, kad se začuo glas njenog Gospoda: »Ostavite je; šta joj smetate?« Video je da je bila ponižena i zbunjena. Znao je da je ovim činom službe izrazila svoju zahvalnost za oproštenje greha, pa je doneo olakšanje njenom umu. Podižući svoj glas iznad kritičkog žamora, rekao je: »Ona učini dobro delo na meni. Jer siromahe imate svagda sa sobom, i kad god hoćete možete im dobro činiti; a mene nemate svagda. Ona što može, učini: ona pomaza napred telo moje za ukop.«
Mirisni dar koji je Marija namislila da izdašno utroši na Spasiteljevo mrtvo telo, izlila je na Njegovo živo telo. Prilikom sahrane njegov miris ispunio bi grob, a sad je uveseljavao Njegovo srce jemstvom njene vere i ljubavi. Josif iz Arimateje i Nikodim nisu ponudili svoj dar ljubavi Isusu za Njegova života. S gorkim suzama donosili su svoje skupocene mirise za Njegovo hladno, besvesno telo. Žene koje su donele svoje skupocene mirise na grob uzaludno su se trudile, jer je On vaskrsnuo. Ali izlivajući svoju ljubav na Spasitelja dok je bio svestan njene odanosti, Marija Ga je pomazala za ukop. A kad je krenuo u tamu svog velikog iskušenja, poneo je sobom i sećanje na to delo, na zalog ljubavi koja će Mu večno pripadati od onih koje iskupio.
Postoje mnogi koji donose dragocene darove mrtvima. Dok stoje oko hladnog, nepomičnog tela slobodno se izgovaraju reči ljubavi. Nežnost, poštovanje, odanost neograničeno se iskazuju onome koji ne vidi i ne čuje. Da su ove reči bile izgovorene kad su umornom duhu bile toliko potrebne, kad ih je uho moglo čuti, a srce osetiti, kako bi dragocen bio njegov miris!
Marija nije razumela celovito značenje svog dela ljubavi. Ona nije mogla odgovoriti svojim tužiteljima. Nije mogla objasniti zašto je izabrala tu priliku da pomaže Isusa. Sveti Duh je pripremio priliku za nju i ona je poslušala Njegove poticaje. Nadahnuće silazi ne dajući objašnjenje. Nevidljivo prisustvo govori umu i osećajima i pokreće srce da deluje. Ono je opravdanje samo sebi. (nastavlja se)
