Ova glava zasnovana je na Mateju 26,6–13; Marku 14,3–11; Luki 7,36–50; Jovanu 11,55–57; 12,1–11.
Simon iz Vitanije smatrao se Isusovim učenikom. Bio je jedan od nekolicine fariseja koji su se otvoreno pridružili Hristovim sledbenicima. On je priznao Isusa kao učitelja i nadao se da bi On mogao da bude Mesija, ali nije Ga prihvatio kao Spasitelja. Njegov karakter nije bio preobražen, njegova načela bila su nepromenjena.
Simon je bio isceljen od gube i to ga je privuklo Isusu. Želeo je pokazati svoju zahvalnost i prilikom Hristove poslednje posete Vitaniji, načinio je gozbu Spasitelju i Njegovim učenicima. Ova gozba Spasitelju i Njegovim učenicima. Ova gozba okupila je mnoge Jevreje. U Jerusalimu je u to vreme vladalo veliko uzbuđenje. Hristos i Njegova misija privlačili su veću pažnju no ikad ranije. Oni koji su došli na gozbu budno su pratili Njegovo kretanje, a neki od njih činili su to neprijateljskim pogledom.
Spasitelj je stigao u Vitaniju samo šest dana pre Pashe, i po običaju potražio je odmor u Lazarevom domu. Mnogi putnici koji su stizali u grad, raširili su vest da je i On na svom putu u Jerusalim i da će se preko Subote odmarati u Vitaniji. Među ljudima je vladalo veliko oduševljenje. Mnoštvo se okupilo u Vitaniju, neki iz naklonosti prema Isusu, a drugi iz radoznalosti da vide čoveka koji je vaskrsnuo iz mrtvih.
Mnogi su očekivali da od Lazara čuju čudesan izveštaj o prizorima kojima je bio svedok nakon smrti. Bili su iznenađeni što im ništa nije rekao. Nije imao ništa od toga da im kaže. Nadahnuće objavljuje: »A mrtvi ne znaju ništa… i ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je.« (Propovednik 9,5.6) Međutim, Lazar im je iznosio divno svedočanstvo o Hristovom radu. On je vaskrsnut iz mrtvih s tim ciljem. Sa sigurnošću i silom izjavio je da je Isus Božji Sin.
Izveštaj koji su posetioci Vitanije odneli u Jerusalim, povećali su uzbuđenje. Ljudi su bili željni da vidi i čuti Isusa. Sveopšte pitanje bilo je hoće li Ga Lazar pratiti u Jerusalim i da li će prorok da bude na Pashi krunisan za cara. Sveštenici i poglavari videli su da njihova moć nad narodom stalno slabi, pa je njihove mržnja prema Isusu postala još žešća. Jedva su čekali priliku da Ga zauvek uklone sa svog puta. Kako je vreme odmicalo, počeli su strahovati da On nakon svega možda neće doći u Jerusalim. Prisećali su se kako je često osujećivao njihove ubilačke namere, pa su se bojali da ih je On i sad prozreo u njihovim neprijateljskim namislima, i da će ostati daleko. Nisu mogli sakriti svoju zabrinutost, pa su se međusobno pitali: »Šta mislite vi zašto ne dolazi na praznik?«
Sazvan je Savet sveštenika i fariseja. Od Lazarevog vaskrsenja naklonost naroda prema Hristu bila je tako snažna da bi bilo opasno javno Ga uhapsiti. Tako su vlasti odlučile da Ga uhvate tajno i da Ga što tiše izvedu na sud. Nadali su se da će se kad Njegova osuda postane poznata, nestalna plima javnog mišljenja smiriti u njihovu korist.
Na taj način nameravali su uništiti Isusa. Ali dokle god je Lazar živeo, sveštenici i rabini su znali da nisu sigurni. Samo postojanje čoveka koji je bio četiri dana u grobu i koji je vraćen u život Isusovom reči, izazvaće ranije ili kasnije otpor. Narod bi se osvetio svojim vođama zbog oduzimanja života Onome koji je mogao izvršiti takvo čudo. Sinedrion je zato odlučio da i Lazar mora umreti. Zavist i predrasuda doveli su dotle svoje robove. Mržnja i neverstvo jevrejskih vođa stalno su se povećavali da bi oduzeli život čak i onome koga je beskonačna sila izbavila iz groba.
Dok je u Jerusalimu napredovala zavera, Isus i Njegovi prijatelji bili su pozvani na Simonovu gozbu. Za stolom je Spasitelj sedeo sa Simonom koga je iscelio od stravične bolesti s jedne strane, i Lazarom koga je podigao iz mrtvih s druge strane. Marta je posluživala kod stola, dok je Marija željno slušala svaku reč sa Isusovih usana. U svom milosrđu Isus joj je oprostio grehe, pozvao njenog voljenog brata da izađe iz groba, pa je Marijino srce bilo prepuno zahvalnosti. Čula je kako Isus govori o svojoj smrti koja se približava, i u svojoj dubokoj ljubavi i žalosti čeznula je da Mu iskaže poštovanje. Po cenu velike lične žrtve, kupila je jednu alabastersku bočicu »mnogocenoga mira čistoga nardova« da Mu pomaže telo. Ali sad su mnogi izjavljivali da će On uskoro da bude krunisani car. Njena bol pretvorila se u radost pa je čeznula da bude prva koja će odati poštovanje svom Gospodu. Razbivši sklenicu mirisa, izlila je njen sadržaj na Isusovu glavu i noge; zatim je klekla i u plaču kvasila Isusove noge svojim suzama, otirući ih svojom dugom bujnom kosom.
»Ko se dakle može spasti?« Sad su imali istinitost Hristovih reči »Što je u ljudi nemoguće u Boga je moguće«. (Marko 10,24.26; Luka 18,27) Videli su kako jedan bogataš Božjom milošću može ući u carstvo. (nastavlja se)
