Utihnuli posmatrači iščekivali su kraj ovog užasnog prizora. Sunce je ponovo zasjalo, ali krst je još uvek bio obavijen tamom. Sveštenici i poglavari pogledali su put Jerusalima, i gle, gust oblak spustio se na grad i ravnice Judeje. Sunce Pravde, Svetlost sveta, uskratilo je svoje zrake nekad omiljenom gradu Jerusalimu. Žestoke munje Božjeg gneva bile su upravljene na osuđeni grad.
Iznenada, tama se podigla s krsta i jasnim glasom, nalik na trube, koji kao da je odjeknuo kroz sve što je stvoreno, Isus je povikao: »Svrši se.« »Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj.« Svetlost je okružila krst, a Spasiteljevo lice kao Sunce zasjalo je slavom. Priklonio je glavu na grudi i umro.
Usred užasnog mraka, prividno napušten od Boga, Hristos je ispio do dna čašu ljudskog jada. U tim užasnim trenucima oslanjao se na dokaze o Očevom prihvatanju koji Mu do tada dani. Poznavao je karakter svog Oca; razumeo je Njegovu pravdu, Njegovu milost i Njegovu veliku ljubav. Verom se oslanjao na Onoga koga je uvek s radošću slušao. A kad se u potpunoj pokornosti predao Bogu, povukao se osećaj gubitka Očeve naklonosti. Hristos je verom izvojevao pobedu.
Nikada ranije zemlja nije bila svedok takvog prizora, Skamenjeno mnoštvo uzdržana daha posmatralo je Spasitelja. Tama se ponovo spustila na Zemlju i začula se potmula tutnjava, kao teška grmljavina. Osetio se snažan zemljotres. Od potresa ljudi su popadali jedni na druge. Nastala je strašna zbrka i zaprepašćenost. S okolnih brda razbijene stene uz strahovitu lomljavu sručivale su se u doline. Grobnice su se otvorile i mrtvi su ustajali iz svojih grobova. Izgledalo je kao da će se ceo svet razbiti u atome. Sveštenici, poglavari, vojnici, krvnici i narod, nemi od užasa, ležali su po zemlji.
Kad je glasni uzvik »Svrši se« sišao s Hristovih usana, sveštenici su vršili službu u Hramu. To je bilo vreme večernje žrtve. Jagnje koje je predstavljalo Hrista dovedeno je da bude zaklano. Obučen u svoju simboličnu i lepu odeću, sveštenik je stajao s podignutim nožem, kao i Avram kad se spremao da žrtvuje svog sina. Narod je pažljivo posmatrao. Ali zemlja se tresla i podrhtavala zato što se približavao sam Gospod. Uz zvuk cepanja nevidljiva ruka razderala je od vrha do dna unutarnju zavesu Hrama, otkrivajući pogledu mnoštva mesto koje je nekad bilo ispunjeno Božjim prisustvom. Na ovom mestu nalazila se šekina.* Ovde je Bog otkrivao svoju slavu iznad prestola milosti. Niko osim prvosveštenika nikada nije podignuo zavesu koja je ovo odeljenje odvajala od ostatka Hrama. On je ovde ulazio jednom godišnje da izvrši očišćenje narodnih greha. Ali gle, ova zavesa je razderana na dvoje. Najsvetije mesto zemaljske svetinje izgubilo je svoju svetost.
Zavladali u strah i zbrka. Sveštenik se pripremao da zakolje žrtvu, ali nož je ispao iz njegove onemoćale ruke i jagnje je pobeglo. Predslika je našla svoje ispunjenje u smrti Božjeg Sina. Prinesena je velika žrtva. Put u svetinju nad svetinjama bio je otvoren. Za sve je pripremljen novi i životodavni put, Grešni, ojađeni ljudski rod nije više morao čekati dolazak prvosveštenika. Odsada će Spasitelj obavljati službu sveštenika i zastupnika u Nebu nad nebeskima. Činilo se kao da je živi glas progovorio vernima: Sad je došao kraj svima žrtvama za greh. Božji Sin je došao po svojoj reči: »Evo dođoh, u početku knjige pisano je za mene, da učinim volju tvoju, Bože.« »Kroz svoju krv uđe jednom u svetinju i nađe večni otkup.« (Jevrejima 10, 7; 9, 12)
