Začuđeni anđeli bili su očevici Spasiteljeve užasne agonije. Nebeske vojske zaklonile su svoje lice od strahovitog prizora. Beživotna priroda izrazila je svoje saučešće prema vređanom i umirućem Tvorcu. Sunce je zaklonilo svoj pogled na ovaj strašan prizor. Njegovi sjajni zraci obasjavali su Zemlju u podne, a onda odjednom kao da su iščezli. Potpuna tama, kao mrtvački pokrov, obavila je krst. »Tama bi po svoj zemlji do sahata devetoga.« Nije bilo nikakvog pomračenja ili nekog drugog uzroka ovoj tami tako dubokoj kao u ponoć kad nema Meseca i zvezda. To je bilo natprirodno svedočanstvo koje je dao Bog da bi utvrdio veru potonjih naraštaja.
Božje prisustvo bilo je skriveno u tom gustom mraku. Od mraka načinio je sebi zaklon i sakrio svoju slavu od ljudskih očiju. Bog i Njegovi sveti anđeli bili su kraj krsta. Otac je bio sa svojim Sinom. Ipak, Njegovo prisustvo nije bilo otkriveno. Kad bi Njegova slava zasjala iz oblaka, uništila bi svakog posmatrača. U tom času Hristos nije mogao da bude utešen Očevim prisustvom. Sam je gazio u kaci i nikog od ljudi nije bilo uz Njega.
Ovim gustim mrakom Bog je zaklonio poslednju ljudsku samrtnu muku svog Sina. Svi koji su videli Hristove patnje bili su osvedočeni u Njegovo božanstvo. Kad su ljudi jednom videli to lice, nikada Ga nisu mogli zaboraviti. Kao što je Kainovo lice nosilo trag zločina, tako je Hristovo lice otkrivalo nevinost, mirnoću i dobrotu – Božji lik. Ali Njegovi tužiocu nisu se osvrtali na ovaj nebeski pečat. Podrugljivo mnoštvo posmatralo je Hrista u toku dugih sati samrtne borbe. Sad je bio milostivo sakriven Božjim plaštem.
Izgledalo je kao da se grobna tišina spustila na Golgotu. Neiskazani strah obuzeo je mnoštvo okupljeno oko krsta. Reči hule i ruženja zamrle su na usnama. Ljudi, žene i deca popadali su na zemlju. Oštre munje povremeno bi bljesnule iz oblaka otkrivajući krst i raspetog Iskupitelja. Sveštenici, poglavari, književnici, krvnici i svetina, svi su mislili da je došao trenutak osvete. Nakon izvesnog vremena neki su prošaputali da će Hristos sići s krsta. Neki su pipajući pokušali potražiti put prema gradu, udarajući se u prsa i jecajući od straha.
U deveti sat tama više nije obavijala narod, ali je još uvek ostala oko Spasitelja. To je bilo znamenje samrtnih muka i užasa koji je pritiskivao Njegovo srce. Nijedno oko nije se moglo probiti kroz tamu koja je obavijala krst, i niko nije mogao prodreti kroz još dublju tamu koja je pokrivala patnje Hristove duše. Oštre munje kao da su bile usmerene prema Njemu dok je visio na krstu. Tada »povika Isus iza glasa govoreći: Eli! Eli! lama sabahtani?« »Bože moj! Bože moj! zašto si me ostavio?« Kad se najdublji mrak zgusnuo oko Spasitelja, mnogi su povikali: Osveta Neba je na Njemu. Gromovi Božjeg gneva sručili su se na Njega, zato što je tvrdio da je Božji Sin. Mnogi koji su verovali u Njega čuli su Njegov očajnički uzvik. Nada ih je napustila. Ako je Bog napustio Isusa, u što mogu imati poverenja Njegovi sledbenici?
Kad se tama podigla sa Hristovog potištenog duha ponovo su oživele telesne patnje i zato je rekao: »Žedan sam.« Jedan od rimskih vojnika, pokrenut saosećanjem dok je gledao suve usne stavio je spužvu na isopovu trsku, potopio ga u jedan sud s octom i ponudio Isusu. Sveštenici su se rugali Njegovim samrtnim mukama. Dok je mrak pokrivao Zemlju, obuzimao ih je užasan strah; sad kad je on popustio, povratila se bojazan da bi im Isus mogao pobeći. Pogrešno su protumačili Njegove reči: »Eli! Eli! lama sabahtani?« S prezirom i podsmehom govorili su: »Ovaj zove Iliju.« Nisu iskoristili poslednju priliku da Mu olakšaju patnje. »Stanite«, rekli su, »da vidimo hoće li doći Ilija da mu pomože.«
Bezgrešni Božji Sin visio je na krstu. Njegovo telo bilo je izmrcvareno bičevanjem; te ruke koje su tako često bile ispružene da blagoslove prikovane su za prečage od drveta; te noge tako neumorne u službi ljubavi pribijene su za drvo; carska glava ranjena je krunom od trnja; s drhtavih usana otimao se uzvik boli. Sve što je pretrpeo – kapi krvi koje su tekle s Njegove glave, Njegovih ruku, Njegovih nogu, samrtne muke koje su lomile Njegovo telo i neiskazana bol koja je ispunjavala Njegovu dušu zato što je Otac sakrio svoje lice – jasno govori objavljujući svakom detetu ljudske porodice: Za tebe je Božji Sin pristao da nosi taj teret krivice; zbog tebe je raskopao carstvo smrti i otvorio vrata raja. On koji je utišao uzburkane valove i hodao po zapenušanim talasima, koji je učinio da đavoli drhću a bolest beži, koji je otvarao oči slepima i pozivao umrle u život – prineo je sebe kao žrtvu na krstu, a sve to iz ljubavi prema tebi. On, koji je poneo grehe, izdržao gnev božanske pravde, tebe radi učinjen je grehom. (nastavlja se)
