Dok je gledao mnoštvo koje Ga je okruživalo, jedna prilika privukla je Isusovu pažnju. U podnožju krsta stajala je Njegova majka koju je pridržavao učenik Jovan. Nije mogla podneti da bude udaljena od svog Sina i Jovan, znajući da se približava kraj, ponovo ju je priveo Hristu. U samrtnom času se sedeo svoje majke. Gledajući njeno bolom izmučeno lice, a onda Jovana, rekao joj je: »Ženo! eto ti sina!«, a zatim Jovanu: »Eto ti matere!« Jovan je razumeo Hristove reči i prihvatio povereni zadatak. Odmah je poveo Mariju svom domu i od toga časa nežno se starao o njoj. Milostivi Spasitelj pun ljubavi, usred svih svojih telesnih bolova i duševnih patnji, brižljivo se starao o svojoj majci! Nije imao novaca kojim bi je osigurao, ali Jovan Ga je, kao dragocenost čuvao u srcu, i zato Mu je predao majku kao dragoceni zalog. Tako se pobrinuo za ono što joj je najviše bilo potrebno – nežno saosećanje čoveka koji ju je voleo zato što je ona volela Isusa. Primajući je kao sveto zaveštanje, Jovan je primio veliki blagoslov. Ona ga je stalno podsećala na voljenog Učitelja. Savršeni primer Hristove sinovske ljubavi blista nesmanjenim sjajem kroz maglu vekova. Gotovo trideset godina Isus je svakodnevnim trudom pomagao u nošenju tereta doma. A sad, čak i u svojim poslednjim samrtnim mukama setio se potreba svoje majke, ucveljene udovice. Isti duh videće se u svakom učeniku našega Gospoda. Oni koji slede Hrista, smatraće da je deo njihove vere poštovanje i staranje za roditelje. Iz srca u kome se gaji Njegova ljubav, otac i majka neće nikad prestati da primaju brižno staranje i nežno saučešće.
Gospod slave sad umire kao otkup za ljudski rod. Položivši svoj skupoceni život, Hristos nije dobio podršku pobedonosnom radošću. Sve je pritiskivala teška tama. Nije Ga opterećivao strah pred smrću. Bol i sramota krsta nisu izazvali Njegovu neizrecivu duševnu patnju. Hristos je bio knez onih koji stradaju, i Njegova patnja proizlazila je iz svesti o opakosti greha, spoznaje da je čovek svojom prisnom vezom sa zlom postao slep za njegovu strahotu. Hristos je video kako je čvrsto uporište greha u ljudskom srcu i koliko je malo onih koji su voljni da se odvoje od njegove sile. Znao je da bez Božje pomoći, ljudski rod mora poginuti i video mnoštvo kako gine i kraj izobilne pomoći.
Na Hrista kao našu zamenu i jemstvo položeno je bezakonje svih nas. On se ubrojio u prestupnike, da bi nas otkupio od osude zakona! Krivica svakog Adamovog potomka opterećivala je Njegovo srce. Božji gnev prema grehu, strašni izraz Njegovog nezadovoljstva zbog nepravde, ispunjavali su užasom dušu Njegovog Sina. Celog svog života Hristos je palom svetu objavljivao dobre vesti o Očevoj milosti i ljubavi koja prašta. Često je govorio o spasenju za najveće grešnike. Međutim, sad sa strašnim teretom krivice koji je nosio, nije mogao da vidi milostivo Očevo lice. Povlačenje božanskog lica od Spasitelja u ovom času najveće patnje probolo je Njegovo srce takvom boli koju čovek nikada ne može u celosti razumeti. Njegova duševna patnja bila je tako velika da je jedva osećao svoje telesne bolove.
Žestokim iskušenjima Sotona je navaljivao na Isusovo srce. Spasitelj nije mogao da vidi preko groba. Nada Mu nije pokazivala da će izaći iz groba kao pobednik niti govorila o tome da je Otac prihvatio Njegovu žrtvu. Bojao se da je greh tako odvratan Bogu da će Njihovo razdvajanje da bude večno. Hristos je osećao patnju koju će osećati grešnik kad se milost ne bude više zauzimala za grešni ljudski rod. Osećaj greha koji je privukao Očev gnev na Njega kao na čovekovu zamenu, zagorčao je čašu koju je pio slomio srce Božjeg Sina. (nastavlja se)
