Isusovi neprijatelji iskaljivali su svoj gnev na Njemu dok je visio na krstu. Sveštenici, poglavari i književnici pridružili su se svetini rugajući se Spasitelju koji je umirao. Prilikom krštenja i preobraženja čuo se glas kojim je Bog objavio da je Hristos Njegov Sin. Ponovo, neposredno pre Hristove izdaje, Otac je progovorio potvrđujući Njegovo božanstvo. Ali sada glas s neba je šutio. Nije se čulo nijedno svedočanstvo u Hristovu korist. On je sam podnosio zlostavljanje i ruganje zlih ljudi.
»Ako si sin Božij« govorili su oni, »siđi s krsta.« »Neka pomože i sebi, ako je on Hristos, izabranik Božij.« U pustinji kušanja Sotona je izjavio: »Ako si sin Božiji, reci da kamenje ovo hlebovi postanu.« »Ako si sin Božiji skoči dole« s vrha Hrama. (Matej 4, 3.6) Sotona sa svojim anđelima, u ljudskom obličju bio je prisutan kraj krsta. Sotona sa svojim vojskama sarađivao je sa sveštenicima i poglavarima. Učitelji naroda podsticali su neuku svetinu da izriče sud Onome koga mnogi od njih nikada nisu videli, sve dok nisu bili nagovoreni da svedoče protiv Njega. Sveštenici, poglavari, fariseji i okorela svetina ujedinili su se u sotonskoj izbezumljenosti. Verski poglavari sjedinili su se sa Sotonom i njegovim anđelima. Izvršavali su njegove naloge.
Isus, koji je patio i umirao, čuo je svaku reč koju su izgovorili sveštenici: »Drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Hristos car Izrailjev neka siđe sad s krsta da vidimo, pa ćemo mu verovati.« Hristos je mogao sići s krsta. Ali zato što nije želeo da spasi sebe, grešnik ima nadu u oproštenje pred Bogom.
Podsmevajući se Spasitelju, ljudi koji su se smatrali tumačima proročanstava ponavljali su baš one reči za koje je Nadahnuće prorekli da će ovom prilikom izgovarati. Ipak u svom slepilu nisu videli da ispunjavaju proročanstvo. Oni koji su u podsmehu izgovarali reči: »Uzdao se u Boga; neka mu pomože sad, ako mu je po volji, jer govoraše: ja sam sin Božiji«, nisu ni pretpostavljali da će njihovo svedočanstvo odjeknuti kroz vekove. Međutim, iako podsmešljivo izgovorene, ove reči navele su ljude da tako istražuju Pisma kao nikada ranije. Mudri ljudi su čuli, istraživali, razmišljali i molili se. Bilo je i takvih koji nisu imali mira sve dok upoređujući tekstove Pisma nisu sagledali značenje Hristove misije. Nikada ranije nije se tako široko rasprostranilo znanje o Isusu kao u trenutku kad je visio na krstu. U srcima mnogih koji su posmatrali prizor raspeća i čuli Hristove reči, zasjala je svetlost istine.
Isusu u Njegovoj agoniji na krstu došao je zračak utehe. To je bila molba razbojnika koji se kajao. Oba čoveka raspeta sa Isusom u početku su Ga ružili, a jedan je u svojim patnjama postajao još očajniji i prkosniji. Ali njegov drug bio je drukčiji. Ovaj čovek nije bio okoreli zlikovac; našao se na stranputici zaveden rđavim društvom; bio je manje kriv od mnogih koji su stajali kraj krsta i ružili Spasitelja. Video je i čuo Isusa i bio osvedočen Njegovim učenjem, ali su ga sveštenici i poglavari odvratili od Njega. Želeći da uguši osvedočenje, tonuo je sve dublje i dublje u greh, dok nije uhvaćen, optužen kao zločinac i osuđen da umre na krstu. U sudnici i na putu prema Golgoti bio je u Isusovoj blizini. Čuo je kako je Pilat objavio: »Na njemu na nalazim nikakve krivice.« (Jovan 19, 4) Primetio je Njegovo božansko držanje i Njegovo milostivo praštanje svojim mučiteljima. S krsta je video mnoge koji su se gradili pobožnima, a rugali su se i ismejavali Gospoda Isusa. Video je kako prezrivo mašu glavama. Čuo je kako njegov drug u krivici prihvata reči osude: »Ako si Hristos pomozi sebi i nama.« Čuo je kako mnogi između prolaznika brane Isusa. Čuo ih je kako ponavljaju Njegove reči i govore o Njegovim delima. U njemu se ponovo pojavilo osvedočenje da je ovo Hristos. Okrećući se drugom zločincu rekao je: »Zar se ti ne bojiš Boga, kad si sam osuđen tako? Zločinci na samrti nisu se više morali bojati čoveka. Međutim, jednoga je prožimalo osvedočenje da postoji Bog koga treba da se boji, budućnost koja ga je naterala da strepi. A sad, njegova životna istorija, sva umrljana grehom, tek što se nije završila. »A mi smo još pravedno osuđeni«, uzdisao je on, »jer primamo po svojim delima kao što smo zaslužili; ali on nikakva zla nije učinio.« (nastavlja se)
