Ovo je jedino privuklo Isusovu pažnju. Iako napaćen teretom greha sveta, nije bio ravnodušan prema izrazu boli. S nežnim saučešćem pogledao je ove žene. One nisu verovale u Njega; znao je da Ga ne oplakuju kao Poslanoga od Boga, već to čine pokrenute osećajem ljudske samilosti. Nije prezreo njihovo saučešće, već je to u Njegovom srcu probudilo još dublje sažaljenje prema njima. »Kćeri Jerusalimske!«, rekao je On, »ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i za decom svojom.« Od sadašnjeg prizora, Hristos je gledao u budućnost u vreme razorenja Jerusalima. U tom strašnom prizoru, mnoge od onih koje sad plaču nad Njim poginuće zajedno sa svojom decom.
Od propasti Jerusalime Isusove misli usmerile su se jednom još značajnijem sudu. U uništenju nepokajanog grada video je znamenje konačnog uništenja koje će doći na svet. Rekao je: »tada će početi govoriti gorama: padnite na nas; i bregovima: pokrijte nas. Jer kad se ovako radi od sirova drveta, šta će biti od suva?« Živim, zelenim drvetom Isus je prikazao sebe, nevinog Otkupitelja. Bog je dozvolio da Njegov gnev zbog prestupa padne na Njegovog ljubljenog Sina. Isus je zbog ljudskih greha trebao da bude raspet. Kakve će tada patnje snositi grešnik koji i dalje nastavi grešiti? Svi nepokajani i neverni iskusiće takvu žalost i bedu kakvu jezik ne može izraziti.
Mnogi iz mnoštva koje je pratilo Spasitelja do Golgote, dočekali su Ga radosnim hvalospevima i mahanjem palmovim grančicama kad je svečano ujahao u Jerusalim. Ali s mnogih usana koje su tada oduševljeno klicale Njemu u slavu, jer su to svi činili, sad se razlegao uzvik: »Raspni ga, raspni!« Kad je Isus ujahao u Jerusalim, nade učenika bile su na vrhuncu. Okupljali su se oko svog Učitelja, smatrajući velikom čašću povezanost s Njim. Sada, u Njegovom poniženju, izdaleka su Ga pratili. Bili su ophrvani bolom i skršeni u svojim izneverenim nadama. Kako su se obistinile Isusove reči: »Svi ćete se vi sablazniti o mene ovu noć; jer u pismu stoji: udariću pastira i ovce od stada razbeći će se.« (Matej 26, 31)
Stigavši na gubilište, zarobljenike su vezali uz oruđa za mučenje. Dva razbojnika su se otimala iz ruku onih koji su ih polagali na krst; ali Isus se nije opirao. Isusova majka oslanjajući se na Jovana, ljubljenog učenika, stopama svog Sina išla je do Golgote. Videla Ga je kako se onesvestio pod težinom krsta i čeznula da pridrži Njegovu ranjenu glavu i obriše to čelo koje se nekad naslanjalo na njene grudi. Ali joj ova tužna prednost nije bila pružena. Zajedno s učenicima još uvek gajila je nadu da će Isus pokazati svoju silu i osloboditi se od svojih neprijatelja. Klonula srca sećala se Njegovih reči kojima je proricao svaki od prizora koji su se sad odigravali. Gledajući razbojnike koje su vezivali za krst, u dubokoj boli pitala se: Zar će Onaj koji je mrtvima davao život dopustiti da Ga raspnu? Zar će Božji Sin dopustiti da bude tako surovo ubijen? Da li mora napustiti svoju veru da je Isus Mesija? Mora li biti očevidac Njegove sramote u boli, nemajući čak ni prednost da Mu posluži u Njegovoj muci? Videla je Njegove ruke pružene po krstu; doneli su čekić i klinove i dok su oštri vrhovi probijali nežno telo, ojađeni učenici poveli su dalje od ovog svirepog prizora skoro onesveštenu Isusovu majku.
Spasitelju se nije oteo nijedan uzdah. Njegovo lice ostalo je mirno i pribrano, ali Mu je čelo bilo orošeno krupnim kapljama znoja. Nije bilo milostive ruke da obriše samrtni znoj s Njegovog lica, niti reči saučešća i nepokolebljive odanosti koja bi stala uz Njegovo ljudsko srce. Dok su vojnici obavljali svoj strašni posao, Isus se molio za svoje neprijatelje: »Oče! oprosti im jer na znaju šta čine!« Njegove misli prelazile su s sopstvenih patnji na greh Njegovih mučitelja i strašnu osvetu koja će ih stići. Nikakvu kletvu nije uputio vojnicima koji su s Njim grubo postupali. Nikakvu osvetu nije prizivao na sveštenike i poglavare koji su se naslađivali ostvarenjem svoje namere. Hristos ih je sažaljevao zbog njihovog neznanja i krivice. Blago je prošaputao samo molitvu da im se oprosti »jer ne znaju šta čine«. (nastavlja se)
