Pošto je doneo odluku, pao je kao mrtav na tlo s koga se delomično podignuo. Gde su sada bili Njegovi učenici da nežno pridrže glavu svog klonulog Učitelja i umiju to čelo koje je zaista bilo nagrđeno mimo sinova ljudskih? Spasitelj je sam gazio u kaci, i nijedan čovek nije bio s Njim.
Ali Bog je patio sa svojim Sinom. Anđeli su posmatrali Spasiteljeve muke. Videli su svoga Gospoda okruženog legionima sotonskih sila. Njegovu prirodu opterećenu užasom, tajanstvenom teskobom. Na nebu je vladala tišina. Nije taknuta nijedna harfa. Kad bi smrtnici mogli da vide čuđenje anđeoskih četa koje u tihoj boli posmatraju kako Otac uskraćuje zrake svetlosti, ljubavi i slave svom ljubljenom Sinu, bolje bi shvatili koliko je greh odvratan u Njegovim očima.
Bezgrešni svetovi i nebeski anđeli s velikim zanimanjem posmatrali su završetak ovog sukoba. Sotona i njegov savez zla, pripadnici legiona otpalih, pažljivo su posmatrali ovu veliku krizu u delu otkupljenja. Sile dobra i zla čekale su da vide kakav će odgovor doći na tri puta ponovljenu Hristovu molitvu. Anđeli su čeznuli da olakšaju patnje božanskom Biću koje strada, ali to nije bilo moguće. Nije pronađen nikakav put izbavljenja za Božjeg Sina. U ovoj strahovitoj krizi, kad je sve stajalo pred odlukom, kad je tajanstvena čaša podrhtavala u ruci čoveka boli, otvorilo se Nebo, svetlost je zasjala usred olujne tame ovog kritičnog časa i silni anđeo, koji stoji u Božjoj prisutnosti, na položaju s koga je Sotona pao, došao je i stao kraj Hrista. Anđeo je došao ne da uzme čašu iz Hristove ruke, već da Ga ojača da je ispije, uveravajući Ga u Očevu ljubav. Došao je da podari silu božansko-ljudskom Molitelju. Pokazao mu je otvoreno Nebo, govoreći mu o dušama koje će biti spasene Njegovim patnjama. Uveravao Ga je da je Njegov Otac veći i silniji od Sotone, da će Njegova smrt naneti potpuni poraz Sotoni i da će carstvo ovog sveta biti predano svecima Višnjega. Rekao Mu je da će da vidi trud duše svoje i biti zadovoljan, jer će videti mnoštvo pripadnika ljudskog roda spasenih za svu večnost.
Hristove velike duševne patnje nisu prestale, ali su Ga napustili potištenost i obeshrabrenje. Bura se nije stišavala. Ali je On na koga se obrušila bio ojačan da se suprotstavi njenoj žestini. Izašao je tih i miran. Na njegovom licu umrljanom krvlju počivao je nebeski mir. Podneo je ono što nijedno ljudsko biće ne bi moglo podneti, jer je za svakog čoveka okusio samrtne patnje.
Zaspale učenike iznenada je probudila svetlost koja je okruživala Spasitelja. Videli su anđela nagnutog nad Učiteljem koji je bio na zemlji. Videli su anđela kako podiže Spasiteljevu glavu na svoje grudi i pokazuje prema Nebu. Čuli su njegov glas, kao najslađu muziku, kako izgovara reči utehe i nade. Učenici su se setili prizora s Gore preobraženja. Setili su se slave koja je okruživala Isusa u Hramu i Božjeg glasa koji je govorio iz oblaka. Sad se ponovo otkrila ista slava i više se nisu bojali za svog Učitelja. On je bio pod Božjim staranjem; silni anđeo poslan je da Ga zaštiti. Učenici su ponovo u svom umoru podlegli neobičnoj pospanosti koja ih je savladavala. Isus ih je opet našao kako spavaju.
Posmatrajući ih s tugom, rekao je: »Jednako spavate i počivate; evo se približi čas, i sin čovečiji predaje se u ruke grešnika.« Još dok je izgovarao ove reči, začuo je korake svetine koja Ga je tražila pa je nastavio: »Ustanite da idemo; evo se približi izdajnik moj.«
Kad je istupio da dočeka svog izdajnika, na Isusu se nisu videli tragovi Njegove nedavne velike duševne borbe. Stojeći ispred svojih učenika, rekao je: »Koga tražite?« Odgovorili su: »Isusa Nazarećanina.« Isus je odgovorio: »Ja sam.« Kad je izgovorio ove reči, anđeo koji je doskora služio Isusu, stao je između Njega i svetine. Božanska svetlost obasjala je Spasiteljevo lice i prilika u obliku goluba osenila je Njegovo lice. U prisustvu ove božanske slave, zločinački nastrojena svetina nije mogla stajati ni trenutka. Ustuknuli su. Sveštenici, starešine, vojnici, pa čak i Juda, pali su kao mrtvi na zemlju.
Anđeo se povukao i svetlost je iščezla. Isus je imao priliku da pobegne, ali je ostao miran i priseban. Kao Proslavljeni stajao je usred te okorele gomile koja je sada bespomoćno ležala kraj Njegovih nogu. Učenici su posmatrali zanemeli od čuđenja i straha.
Međutim, prizor se brzo promenio. Svetina se prenula. Rimski vojnici, sveštenici i Juda okupili su se oko Hrista. Izgledali su postiđeni svojom slabosti i uplašeni da im se pobegne. Otkupitelj je opet postavio pitanje: »Koga tražite?« opet su odgovorili: »Isusa Nazarećanina.« Spasitelj je tada rekao pokazujući na učenike: »Kazah vam da sam ja. Ako dakle mene tražite, ostavite ove nek idu.« Znao je da im je vera bila slaba, pa je nastojao da ih zaštiti od iskušenja i nevolje. Bio je spreman da se žrtvuje za njih.
Izdajnik Juda nije zaboravio ulogu koju je trebao odigrati. Kad je gomila ušla u vrt, on joj je bio vodič, kojeg je neposredno pratio prvosveštenik. Isusovim progoniteljima dao je znak rekavši: »Koga ja celivam onaj je; držite ga.« (Matej 26,48) Sad se ponašao kao da nema nikakve veze s njima. Prišavši Isusu, uzeo Ga je za ruku kao bliskog prijatelja. Oslovivši Ga: »Zdravo rabi!« poljubio je Isusa više puta i kao da je plakao, sažaljevajući Ga zbog opasnosti u kojoj se nalazi.
Isus mu je rekao: »Prijatelju, šta ćeš ti ovde?« Njegov glas drhtao je od žalosti kad je dodao: »Juda! zar celivom izdaješ sina čovečijega?« Ovaj poziv trebao je probuditi savest izdajnika i dirnuti njegovo okorelo srce; ali čast, vernost i ljudska nežnost napustili su ga. Stajao je drsko i izazivački, ne pokazujući nikakvu spremnost da popusti. Predao se Sotoni i više nije imao sile da mu se odupre. Isus nije odbio izdajnikov poljubac.
Gomila se ohrabrila kad je videla da Juda dodiruje osobu koja je samo pre nekoliko trenutaka bila proslavljena pred njihovim očima. Uhvatili su Isusa i počeli vezivati te plemenite ruke koje su uvek činile samo dobro.
Učenici su mislili da njihov Učitelj neće dopustiti da Ga uhvate. Ista sila koja je učinila da ovi ljudi popadaju kao mrtvi mogla ih je i dalje držati nemoćnima, sve dok Isus i oni kao Njegovi pratioci ne pobegnu. Bili su razočarani i ozlojađeni kad su videli konopce kojima su počeli vezivati ruke Onoga kojeg su voleli. Razljućeni Petar naglo je potegao mač i pokušao odbraniti svog Učitelja, ali odsekao je samo uho prvosveštenikovom sluzi. Kad je Isus video što se dogodilo, oslobodio je svoje ruke, iako su ih rimski vojnici čvrsto držali i rekao: »Ostavite to!« Zatim je dodirnuo ranjeno uho i ono je odmah ozdravilo. A onda je rekao Petru: »Vrati nož svoj na mesto njegovo; jer svi koji se maše za nož od noža će izginuti. Ili misliš da ti ja ne mogu sad umoliti oca svojega da mi pošalje više od dvanaest legiona anđela?« Umesto svakog učenika – jedan legion! O, zašto, mislili su učenici, ne spašava sebe i nas? Odgovarajući na njihovu neizrečenu misao, On je dodao: »Ali kako bi se ispunilo što stoji u pismu da ovo treba da bude?« »Čašu koju mi dade otac zar da je ne pijem?«
Dostojanstvo zvanja jevrejskih vođa nije ih sprečavalo da se pridruže Isusovim goniteljima. Njegovo hvatanje bilo je suviše važno da bi ga poverili potčinjenima. Lukavi sveštenici i starešine pridružili su se čuvarima reda u Hramu i gomili koja je pratila Judu do Getsimanije. Kakvo je to bilo društvo za te dostojanstvenike sjedinjene s gomilom koja je čeznula za uzbuđenjima i bila naoružana svakovrsnim oružjem, kao da goni divlju životinju!
Okrenuvši se sveštenicima i starešinama, Hristos ih je gledao prodornim pogledom. Reči koje je izgovorio pamtiće dokle god su živi. Bile su kao oštre strele Svemogućega. Dostojanstveno je rekao: »Izišli ste na mene s mačevima i koljem kao na lopova i razbojnika. Iz dana u dan sedeo sam i učio u Hramu. Imali ste prilike da Me uhvatite, a ništa niste poduzeli. Noć je podesnija za vaš posao. Ali je sad vaš čas i oblast tame.«
Učenici su se uplašili kad su videli kako Isus dopušta da Ga uhvate i vežu. Bili su uvređeni što je morao podneti ovo svoje i njihovo ponižavanje. Nisu mogli razumeti Njegovo ponašanje i oni su Ga okrivljavali što se pokorio svetini. U svojoj ozlojeđenosti i strahu, Petar je predložio da ga sami spašavaju. Poslušavši ovaj predlog »ostavivši ga učenici svi pobegoše.« Ali Hristos je predskazao ovo napuštanje. »Evo«, rekao je, »ide čas, i već je nastao, da se razbegnete svaki na svoju stranu i mene sama ostavite; ali nisam sam, jer je otac sa mnom.« (Jovan 16,32)
